Teritorijalne Komisije koje će – na osnovu novih odredbi – pregledati zahteve su nedavno započele sa radom, ali je nesigurno učešće predstavnika lokalne administracije. Poznato je da je Provincija Gorice izjavila da ne namerava da nominuje svog predstavnika u teritorijalnoj Komisiji zato što je protiv otvaranju Centara za identifikaciju koji su, sve do sada, igrali ulogu privremenih prihvatnih centara u koje su se zatvarali stranci koje je trebalo deportovati. Centri za identifikaciju će u stvari biti deo deportnih centara od kojih će biti samo fizički odvojeni. Ovo je situacija ne samo u Gradiški, nego i u ostalim prihvatnim centrima koji su se praktično pretvorili u Centre za identifikaciju kojima je namenjen “specijalan deo”.
Što se funkcionisanja Pravilnika o primenama o novim procedurama tiče, pored nesigurnosti koja postoji u vezi rada teritorijalne Komisije, postoje i druge nedoumice. Jednu od njih je izgleda razjasnio spis ministra za unutrašnje poslove, objavljen 11.maja 2005.god., koji govori o odgovornoj vlasti na teritoriji kojoj treba predati zahteve za prepoznavanje statusa izbeglice.
Član 2 Pravilnika predviđa da zahteve za azil treba da prihvati pogranična milicija na granici gde je stranac i ušao u Italiju.
Mnogi su tako shvatili da zahteve, od sada pa nadalje, treba predavati samo na granici a ne, kao do sada, u kvesturama.
Poznato je da su zatražioci azila i izbeglice, kada ulaze u zemlju u kojoj se nadaju da će podneti zahtev za azil, posebno osetljivi i povredljivi.
Strahuju da će zbog nerazumevanja, ili tome slično, biti vraćeni u svoje zemlje i “bačeni u zagrljaj” vlastima ili organima koji ih progone. Jasno je dakle zašto zatražioci azila vrlo često ilegalno prelaze granicu, a zahteve za azil predaju kasnije, tj.tek kad se dobro informišu.
Ali pogledajmo šta kaže spis koji pojašnjava proceduru predaje zahteva za azil.
Spis s jedne strane precizira (Član 3 Pravilnika) da se stranci, ako na granici ne postoji kancelarija milicije, moraju obratiti najbližoj kvesturi. Ako se međutim zahtev preda nekoj drugoj kvesturi, na primer kvesturi mesta u kojoj osoba ima prebivalište (mesto u kojem je stranac pronašao privremen smeštaj), onda će ista kvestura morati da aktivira proceduru za prepoznavanje statusa izbeglica u smislu Člana 3 stav 1 Pravilnika br.343/2003 Saveta Evropske Unije od 18.februara 2003.god.
Spis ministarstva za unutrašnje poslove precizira, što je i najvažniji deo spisa, da ova odluka predstavlja obavezu zemalja članica da pregledaju zahtev za azil koji državljanin neke treće zemlje predaje na granici ili na teritoriji tih zemalja. Pojašnjava se da se na osnovu međunarodne normative zahtev za prepoznavanje statusa izbeglice ne mora predati samo na granici, NEGO SE MOŽE predati i na državnoj teritoriji. Ako se zahtev predaje na teritoriji, predaje se kvesturi mesta u kojem je stranac smešten.
Na osnovu ove teritorijalne odgovornosti će se zatim odrediti i teritorijalna Komisija koja će pregledati zahtev.
Isti spis zatim pojašnjava da se na stranca koji je podneo zahtev za prepoznavanje statusa izbeglice, a boravi u ilegalnim uslovima na nacionalnoj teritoriji, primenjuju odluke Člana 1 bis, stav 2, stavka a) dekreta Zakona 416/89, postao Zakon 39/90, koji govori o obaveznom zadržavanju stranca u jednom od Centara za identifikaciju.
To znači da se, ako govorimo o strancu koji boravi u ilegalnim uslovima, ponovo javlja problem – koji spis međutim ne pojašnjava – o zadržavanju u privremenim prihvatnim centrima za osobe koje treba da budu deportovane.
Razlika dakle između zadržavanja u privremenim prihvatnim centrima i obaveznog ili fakoltativnog zadržavanja u centrima za identifikaciju skoro i da ne postoji. Isuviše je očigledno da će se zatražilac azila koji se nalazi na teritoriji, a ne boravi “u regoli”, smatrati osobom koja boravi u ilegalnim uslovima. Drugačije rečeno, ako zatražilac azila ima pravo da stupi na teritoriju – kao što je stabilisano međunarodnim pravom – jasno je da nema smisla pitati se da li se na teritoriji nalazi u legalnim ili ilegalnim uslovima.
Vratimo se na momenat na brod “Kap Anamur”. Zatražioci azila koji su se nalazili na ovom brodu su, dok su još uvek bili u međunarodnim vodama, najavili da nameravaju da zatraže azil u Italiji, ali su se, čim su stigli do italijanske obale, smatrali osobama koje borave u ilegalnim uslovima, zapisana im je mera o deportovanju, zadržani su u deportnom centru i samo tada, kad su bili proglašeni klandestincima, je bilo moguće pregledati njihove zahteve.
Radi se dakle o konceptu koji je potvrđen u spisu ministarstva za unutrašnje poslove.
Zaista je teško zamisliti slučajeve u kojima se zatražilac azila koji se prezentuje u kvesturi – radi prijavljivanja prebivališta i predavanja zahteva za azil – neće izložiti riziku da prvo bude tretiran kao klandestinac, a tek kasnije kao zatražilac azila. To praktično znači da će vrlo mali broj zatražilaca azila uspeti da preda zahtev za azil dok je još uvek na slobodi.
Član 10 Ustava
Ovo je bio razlog zašto su mnogi radnici i pravnici smatrali da nema smisla započinjati proceduru prepoznavanja statusa izbeglice ako tako nešto predstavlja rizik za ličnu slobodu. Šta više, ima i onih koji misle da je za sada prikladnije – pošto tako nešto nije zabranjeno nijednom zakonskom normom – ostaviti po strani podnošenje zahteva za azil kvesturi i obratititi se direktno tribunalu odgovornom na teritoriji radi podnošenja zahtev za prepoznavanja prava na azil jer je takvo pravo predviđeno Članom 10 Ustava.
Što se Prava na azil predviđenog Ustavom tiče, jedna istorijska odluka ujedinjene sekcije Kasacionog suda potvrđuje princip po kojem se, pošto ne postoje norme koje uređuju ovo pravo, zainteresovane osobe mogu direktno obratiti gradskom sudu radi utvrđivanja Prava na azil, tj.prava na zaštitu na teritoriji Italije kada je vršenje osnovnih demokratskih prava, prepoznatih italijanskim Ustavom, nemoguće u zemlji porekla. U ovom slučaju dakle nema potrebe obratiti se administrativnoj vlasti, nego direktno pravnoj vlasti koja na zahtev može da prihvati čak i urgentne mere koje se odnose na boravišnu dozvolu, zaobilazeći vršenje diskretnih prava u materiji fakoltativnog ili obaveznog zadržavanja.
Ova pretpostavka bi mogla da se eksperimentiše u okviru nove normative.