Ovo pravo je prepoznato na međunarodnom nivou Konvencijom 143/1975 Međunarodne Organizacije Rada koju je potpisala i Italija, pa tako postavlja ograničenja u pravnom uređenju. Pre svega ova konvencija ograničava italijansko pravo, jer član 10 Ustava nameće da se treba usaglasiti sa principima stabilisanim međunarodnim konvencijama u materiji. Zbog toga pravo na spajanje sa porodicom ne može biti ni minimlano uslovljeno ulaznim kvotama, niti ga mogu umanjiti pravnici zemalja koje su potpisale konvenciju, nego je uređeno Jedinstvenim tekstom o doseljeništvu koji stabiliše da se mora verifikovati postojanje stana i primanja pre nego što se ovlašćenja za spajanje sa porodicom izda.
Osim ovih regola radi se o jednom subjektivnom pravu koje sve više sprečava italijansku vlast, krećući od konzulata koji – kao što je poznato – nameću netolerantno vreme čekanja koje je potrebno za pregled zahteva koji realno ne bi trebali posebno da se utvrđuju ili verifikuju videvši da, u momentu u kojem odgovorna kvestura već izdaje ovlašćenje, konzulatska vlast mora samo da verifikuje postojanje bračnih ili rodbinskih obaveza na osnovu dokumenata i sertifikata koje izdaju odgovorne vlasti u zemlji porekla.
Baš u vezi ove tačke u konzulatima se primenjuje sve češća praksa koja gleda da ospori validnost ovih sertifikata tj.gleda da verifikuje istinitost ovih dokumenata sve dok ne dođe do paradoksa. Sve češće, posbeno što se tiče zemalja kao što su Gana ili Nigerija – ali i u odnosu i na druge zemlje – državljani koji imaju pravo na spajanje sa porodicom i koji već imaju ovlašćenje, kada se prezentuju italijanskoj ambasadi kako bi verifikovali da li je posle višemesečnog čekanja gotova ulazna viza, dobijaju odgovor u kojem se kaže da je na osnovu izvršenih verifika sertifikat rezultirao lažan ili falsifikovan.
Slučaj državljanina iz Nigerije
Pre nekoliko dana mi se obratio jedan državljanin Nigerije pokazujući mi bračni sertifikat zajedno sa fotokopijom venčanog lista koji je izdala kancelariji koja je sklopila i registrovala brak u Nigeriji. Konzulat međutim kaže da je nakon verifika, koje je izvršio advokat od poverenja istog konzulata, ovaj sertifikat rezultirao lažnim.
Pošto je shvatio šta to znači i zgrozio se iznešenim motivima, zainteresovani je pokazao slike sa venčanja. Razumljivo, slike bi mogle da se odnose i na neku rođendansku proslavu (iako se jasno vidi da su muž i žena svečano obučeni i da su sve zvanice tu zbog njihovog venčanja). Teoretski gledano slike ne bi mogle da predstavljaju dokaz o sklopljenom braku u tehničkom smislu na osnovu zakona koji su na snazi u toj zemlji. Kao dokaz o autentičnosti venčanog lista zainteresovani je pokazao još jednu potvrdu koju je lično izdao matičar u opštini u Nigeriji. U potvrdi se iznosila ne samo autentičnost prethodno izdatog sertifikata, nego se iz tog sertifikata videlo ono što je u stvari registrovano kod matičara, ponovo dodajući ovoj potvrdi kopiju venčanog lista.
Ne razumemo dakle na osnovu kojih elemenata bi italijanska vlast mogla da smatra ovaj sertifikat lažnim ili lažnu okolnost proslave braka. Za svaki slučaj smo proverili da li je zainteresovana osoba (muž) – koji je u Italiji zatražio ovlašćenje za spajanje sa porodicom – stvarno otišao u Nigeriju kako bi se venčao. Sve ovo je potvrđeno pečatima koje je pri ulasku i izlasku iz zemlje udarila pogranična milicija. Dakle ovaj gospodin se stvarno, i ne bez razloga, vratio u svoju zemlju.
Nalazimo se pred situacijom koja je bukvalno paradoksalna: italijanska vlast kaže da su ovi sertifikati lažni, a vlasti u Nigeriji nastavljaju da tvrde da su autentični.
Podsetimo se da državno pravo, posebno što se stupanja u brak tiče, kaže da se moraju primeniti, poštovati i prepoznati u italijanskom uređenju norme koje važe u zemlji porekla. Ako je brak stvarno sklopljen poštujući zakone koji važe u Nigeriji i ako se ne krše osnovni principi našeg pravnog uređenja, taj sertifikat se mora smatrati validnim, a brak se efektivno mora priznati pa samim tim i odobriti spajanje sa porodicom.
Kako preći preko ovog paradoksa?
Ako vlasti Nigerije potvrde autentičnost tog sertifikata jasno je da bi italijanska vlast mogla da se pobuni samo ako konkretno dokaže da je isti sertifikat falsifikovan ili lažan. Obrnuto, obična izjava ne bi mogla da opravda stalno odbijanje zahteva za spajanje sa porodicom tj.stalno odbijanje zahteva za ulaznu vizu radi spajanja sa porodicom ako postoji ovlašćenje koje je izdala kvestura.
U ovakvim slučajevima jedina mogućnost jeste nabaviti dokumente koje će italijanska vlast smatrati legalnima i koji će dodatno dokazati autentičnost sertifikata i već sklopljenog braka, jer obična slika ne može da se smatra autentičnim dokumentom i kao takva ne bi mogla da ima bilo kakvu vrednost pred sudijom u Italiji kako bi se (na osnovu člana 30 stava 6) zatražila mera hitnog karaktera koja kompetentnoj vlasti nameće da izda ulaznu vizu.
Savet
Savetujemo zainteresovanu osobu da nabavi originalne dokumente, dakle sertifikate koje treba overiti u italijanskom konzulatu koji je rekao da su ti dokumenti lažni. Zvuči zaista smešno, zato što je lako predvideti da bi konzulat, kako se ne bi protuvrečio, mogao da odbije da overi dokumente koji su originalni, iznoseći da je već verifikovano da su dokumenti lažni (ne objašnjavajući na osnovu kojih elemenata, dokaza i okolnosti).
Alternativa
U slučaju ove vrste – koji se na žalost sve češće ponavlja – možemo da predložimo i alternativnu soluciju tj.da zatražimo od konzulatskog predstavništva zemlje porekla u Italiji sertifikat koji potvrđuje – pozivajući se na već izvršene kontrole i verifike – autentičnost ovog sertifikata i sklopljen brak (tj.dan koji je već naveden u sertifikatu) kao i upis braka u registre koji se nalaze u kancelarijama matičara koji su odgovorni u toj opštini.
Pred potvrdama ove vrste – koje konzulati izdaju već prevedene na Italijanski jezik i u kojima se govori o svoj već postojećoj dokumentaciji, overenoj i proverenoj – imamo i dokument-sertifikat koji bilo koja pravna vlast u Italiji mora smatrati legalnim pod uslovom da je overen u prefekturi.
Kao što smo već rekli, u prefekturama se čuvaju potpisi konzulatskih predstavnika raznih zemalja, pa se sertifikat može priznati u Italiji, verifikujući poreklo istog sertifikata koji će zatim perfektura odgovorna u Italiji priznati.
Zainteresovani će, sa tim sertifikatom, direktno moći da se obrati italijanskim pravnim vlastima iznoseći situaciju, potvrđujući autentičnost sertifikata i pre svega efektivnost braka tražeći hitnu meru u odnosu na odgovarajući konzulat i ministarstvo Rada.
U slučaju u kojem konzulat bude nastavio da negira svoj propust, ministarstvo spoljnih poslova će morati da zameni konzulat.
Radi se naravno o komplikovanoj proceduri koja ostaje samo jedna alternativa koja pre svega može da dozvoli, u relativno kratkom vremenskom periodu, definisanje pitanja. Ostaje svakako da se vidi, prilikom ovih kaznenih procesa, na osnovu kojih elemenata je konzulatsko predstavništvo proglasilo ovaj sertifikat lažnim.
U merama u kojima se potvrđuje autentičnost ili lažiranje sertifikata se ne objašnjava na osnovu kojih okolnosti se došlo do ovog zaključka, nego se samo iznosi da su izvršene verifike i da je sertifikat lažan. Radi se o izjavi od koje se možemo odbraniti samo putem ove procedure koja je naravno komplikovana, koja traži puno vremena za spajanje sa porodicom i održava daljinu između supružnika, roditelja ili dece. U svakom slučaju radi se o jedinoj alternativnoj proceduri.
Nadamo se naravno da će se, pozivajući se na prethodne slučajeve ove vrste, određene prakse koje nam izgledaju diskutabilne ipak ostaviti po strani. Razumemo da je namera verovatno “usporiti” invaziju doseljenika, ali moramo ipak da uzmemo u obzir da ova namera nije prepoznata zakonom.
Pravo na spajanje sa porodicom je subjektivno pravo prepoznato na međunarodnom nivou i zemlje koje poštuju konvenciju mogu samo da usaglase vršenje prava, predviđajući neophodne kontrole, a ne da ga apsolutno ukinu.
Naravno, spajanje sa porodicom ne služi kako bi se dovela sveža radna snaga na našu teritoriju, nego služi kakao bi se suzbila osnovna prava.
Pravo na spajanje sa porodicom predstavlja obavezu za socijalne strukture, zato što će deca doseljenika pohađati školu, supružnici će raditi (ili ne, ali ipak imaju pravo na boravak u Italiji), predstavljajući eventualne zdravstvene troškove, na primer. Ali ne zaboravimo da su ove osobe, pre nego što počnu da uživaju i vrše pravo na spajanje sa porodicom, plaćale porez i doprinele u Italiji funkcionisanju italijanskog sistema društvene sigurnosti, plaćajući penzije koje se već daju penzionerima u Italiji.
Zbog toga je nemoguće sve ovo ignorisati i negirati pravo na spajanje sa porodicom koje se objašnjava strahom o puno doseljenika. To je apsolutno neprihvatljivo.
Ali na žalost jasno se registruju znaci koji idu u ovom pravcu tj.suzbiti pravo na spajanje sa porodicom. Zbog toga kvesture sve više reaguju na način koji je drugačiji od načina predviđenih zakonom.
Praktičan primer – Dešava se da se radi predavanja zahteva za spajanje sa porodicom od stranca zatraži da pokaže dozvolu za boravak koja važi još neko vreme, motivišući da se u suprotnom osoba izlaže riziku da – u momentu u kojem će biti ovlašćeno spajanje sa porodicom i izdata ulazna viza - neće moći da obnovi dozvolu za boravak.
Kada se pojave regole ove vrste, koje ne postoje u zakonu, treba se usprotiviti. U stvari pravo na spajanje sa porodicom je subjektivno pravo i zakon predviđa da stranac mora da ima radnu dozvolu za boravak, dovoljna primanja i stan, ali što se ostalog tiče ni jedna norma niti pravilnik predviđaju da stranac mora da ima čak i dozvolu za boravak koja važi na još neko vreme.
Rezonujući na ovakav način – što je namera ove prakse – skoro svi doseljenici bi trebali da se liše osnovnog prava kao što je spajanje sa porodicom.
Znamo da je novi Zakon Bossi-Fini, pošto je stabilisao da radni ugovor važi koliko i dozvola za boravak, izdao dozvole za boravak koje traju godinu dana, ako ne i manje, u odnosu na prošireno korišćenje ugovora na određeno vreme koji se sad već uveliko koriste u preduzećima.
Ako većima doseljenika ima dozvolu za boravak koja traje godinu dana ili čak i manje (zato što je sklopio radni ugovor na određeno vreme), kada kvesture traže da se radi podnošenja zahteva za spajanje sa porodicom mora imati dozvola za boravak koja će da važi bar još godinu dana, ovaj zahtev nam zvuči kao sprdnja.
Validnost dozvole za boravak
S druge strane znamo da stranac često, kada dobije obnovljenu dozvolu za boravak, otkriva da se datum važenja dozvole ne odnosi na momenat kada mu je dozvola data, nego se odnosi na mesec kada je predat zahtev za obnovu dozvole.
U suštini, jedan deo trajanja dozvole za boravak je već prošao čekajući na izdavanje iste dozvole. U momentu u kojem stranac konačno dobije obnovljenu dozvolu za boravak otkriva da mu dozvola za boravak ne traje godinu dana, jer je vreme već konzumirano unutar kvesture čekajući na tzv.”obradu” pratike.
Praktičan primer – Stranac odlazi u Kvesturu Venecije kako bi obnovi dozvola za boravak (jer je korektno i legalno vršio radnu aktivnost). Dobija poziv da se javi kvesturi u avgustu, a dokumente će moći da preda samo krajem meseca. Kada se bude vratio da podigne dozvolu za boravak otkriće da je jedan deo važenja dozvole za boravak prošao čekajući na odgovor kvesture.
Očigledno ova praksa nije neutralna, ali na neki način teži da ograniči i suzbije ne samo pravo na spajanje sa porodicom, nego i pravo vratiti se u svoju zemlju na kratki odmor.
Ovo se dešava zato što se u toku dugog vremena čekanja na obnovu dozvole za boravak faktički zabranjuje poseta ili godišnji odmor koji neki žele da provedu u svojoj zemlji, zato što se bez dozvole za boravak – ili priznanice koja potvrđuje da je predat zahtev za obnovu iste dozvole – može izaći iz Italije, ali se sigurno ne može ponovo ući. Ovo faktički predstavlja suzbijanje osnovnih prava svakog ljudskog bića.
Još jedan jasan znak povezan sa problemom prepoznavanja korektne primene važećih normi – koje između ostalog Zakon Bossi-Fini u materiji prava na spajanje sa porodicom nije promenuo – možemo da pronađemo što se tiče primene principa koji je jasno stabilsan članom 30 Jedinstvenog teksta o doseljeništvu. U stavu 1 stavci c posebno se predviđa da je: “Moguće izdati “porodičnu” dozvolu za boravak rođaku stranca koji redovno boravi i ispunjava uslove kako bi u se spojio sa:
. državljaninom/kom Italije ili državljaninom/kom neke druge zemlje članice EZ
. strancem koji redovno boravi u Italiji. U ovom slučaju dozvola za boravak se menja u porodičnu dozvolu. Zahtev za promenu dozvole se može zatražiti u roku od godinu dana od isteka prethodne dozvole za boravak. U slučaju da je strani državljanin izbeglica rođak stranac ne mora da ima validnu dozvolu za boravak.”
Drugim rečima norma kaže da postoje uslovi predviđeni za porodično spajanje: rođak koji već ima validnu dozvolu za boravak iz nekog drugog motiva (na primer, turističku ili studentsku dozvolu za boravak) može direktno da je promeni iz motiva spajanja sa porodicom. Radi se o jednoj vrlo jasnoj normi koja se primenjuje već godinama i nikada nije predstavljala bilo kakav problem baš zato što je jasno formulisana.
Međutim slučaj o kojem smo obavešteni putem elektronske pošte nam na žalost pokazuje da se u praksi zakon ne poštuje baš mnogo.
