Između slika koje smo izabrali kako bi predstavili ove godine doseljeništva u Italiji moramo svakako da govorimo o iskrcavanju stranaca na italijanske obale. Mogli bi možda da pomenemo dolazak stranaca u toku 90-ih godina starim brodovima iz Albanije ili možda iskrcavanje koje se odigralo u novom veku kada su došli leševi ili preživele, smrznute i ožednele osoba iz Libije.
Među sugestijama koje izaziva ova slika sigurno nalazimo nejasnu masu osba koje dolaze ko zna odakle, svako sa svojom pričom koju ne možemo ni da zamislimo, ali koja je sigurno u isto vreme zadivljujuća i užasna. Užasno je to što su ove osobe rizikovale život, užasno je videti ih kako dolaze sve zajedno i smišljati šta učiniti: pomoći, ignorisati, odbiti ili prihvatiti.
Italijanske vlasti su pozvane da iz mase izdvoje egzotična lica bez dokumenata koja su iz specifičnih motiva krenula na put. To su osobe kojima bi, prema Međunarodnim normativama, mogao da se prepozna status izbeglice u Italiji. Procedura podnošenja zahtev za azil je duga i u Italiji dozvoljava boravak, ali ne i vršenje nekog posla, osobama koje je započnu. Ostali putnici se odbijaju ili deportuju. Oni koji žele da dođu i rade u Italiji moraju da slede drugi put, kaže zakon. Jedan skoro nemoguć put. Policija u međuvremenu gleda da izbegne prihvatanje zahteva za azil što bi moglo da se pretvori u zabranu ulaska.
Procedura za azil će se zaključiti posle godinu i po dana posle odluke koju donosi Centralna Komisija za prepoznavanje statusa izbeglice. U toku poslednje dve godine više od 90% predatih zahteva je dobilo negativan odgovor.¹ Čest motiv odbijanje zahteva je taj što u doseljeničkom projektu zatražioca postoje mnogi motivi koji su više ekonomske prirode od stvarne potrebe za zaštitom.
Opsesivna razlika između “ekonomskog” doseljenika i izbeglice, koja se pravi skoro u celoj Evropi, pokazuje kako stvarni cilj politike nije zaštita prava na azil, nego kontrolisanje ilegalnih dosleljeničkih odliva.
Zatvaranje granica koje praktikuju zemlje Evrope krećući od 70-ih godina je kao posledicu imalo jačanje tajnih kanala kao ulaznih puteva na teritoriju EU. Ovaj put, koji kontrolišu organizovani trgovci, mogu da iskoriste svi: radnici, porodice, izbeglice, kriminalci…Odavde se rađa potreba za pravljenjem razlike. U svakom slučaju nema smisla misliti da jedan zatražilac azila ne može da bude možda radnik ili član neke porodice.²
Ideja o izbeglici koja vlada u opštem smislu, pa čak i pri organima koji su pozvani da razlikuju izbeglice od ostalih, se izgleda više ne poklapa sa aktuelnim događajima. Sve do 1990.god. status izbeglice u Italiji se prepoznavao samo osobama koje su dolazile sa teritorije koju je kontrolisao SSSR. Poistovećivanje izbeglice sa političkim disidentom, koje je poslužilo ugostiti dezertera u toku hladnog rata, ne važi za današnje zatražioce azila.
Putevi azila danas više liče na večno bežanje nego na traženje utočišta. Postoje izbeglice koje beže od humanitarnog rata u Afganistanu i Iraku. Postoje osobe koje se danas ne izlažu riziku individualne perzekucije od strane pobeđenih režima, nego sigurno rizikuju život ako se vrate u razrušene zemlje koje su prepuštene na milost i nemilost nekontrolisanim naoružanim grupama. Postoje Kurdi i Iračani: osobe koje beže od režima koji krše slobodu reči i misli, koje nameću odevanje i ponašanje. Postoje narodi iz bivšeg SSSR koje beže od nacionalizma u borbi za premoć. Postoje izbeglice iz Afrike: Liberije, Sjera Leone, Konga, Sudana...Muškarci, žene i deca koja su preživela direktan napad na narod: nova strategija civilnog rata.
Ali ima li smisla misliti da bekstvo ovih osoba koje tragaju za slobodnim i sigurnim teritorijama u bogatoj Evropi punoj ljudskih prava ne predstavlja u isto vreme očajničku potragu
za srećom?
Sve ove osobe su svesne da su rizikovale život u svojoj zemlji, pre nego što će poći na put, ali je u isto vreme karakteristično to što sve one pripadaju siromašnima na ovoj zemlji. U ovoj slici zaista nema smisla pitati se da li dolaze kako bi zatražile azil ili radile. Suprotnost između doseljenika koji dolaze iz ekonomskih razloga i izbeglica nije više očigledna: većina osoba koje danas traže azil su u isto vreme i osobe koje dolaze iz ekonomskih razloga.
Politika većeg poštovanja prava na azil bi trebala da napusti ovaj selektivni kriterijum i pronađe drugi, možda jednostavniji. Jedan proporcionalan kriterijum kao što je na primer humanitarna zaštita koja važi za sve osobe koje dolaze iz delova sveta u kojima se vodi rat, gde ne postoji sloboda izražavanja i gde se osobe diskriminišu na osnovu etničke pripadnosti.
Službe i udruženja koja se staraju o zatražiocima azila ne prave razliku između osoba koja dolaze iz ekonomskih razloga i izbeglica. Prava, obaveze i potrebe onih koji imaju dozvolu za boravak radi zahteva za azil, za prepoznavanje statusa izbeglice ili iz humanitarnih razloga se ne razlikuju od onih koji imaju neku drugu vrstu dozvole za boravak. Radeći uglavnom ovde i sada, Služba za doseljenike Opštine Venecija je otvorila dve Operativne Jedinice gde se korisnici dele na osnovu dozvole za boravak.
Operativna Jedinica za prihvatanje koja se bavi azilom smatra da postoje mnogi zatražioci azila i izbeglice. Radeći u uskom kontaktu sa gostima prihvatne strukture, potreba za pomoću se javlja iz životnih potreba koje prelaze administrativne definicije. Poznavajući priče zatražilaca azila, pre i posle dolaska u Italiju, omogućava detaljnije ispitivanje osoba i njihovih sudbina van granica zahteva za azil.
¹ U toku 2002.god. odbijeno je 15.746 (91,7%) od 17.162 predatih zahteva (podaci Visokog Komesarijata Ujedinjenih Nacija za Izbeglice, Karitasovog statističkog Dosijea iz 2003.god.; prema mišljenju državnog podsekretara, poštovanog Mantovano, u 2003.god. je odbijeno 10.706 zahteva, tj.94,6% (od kojih 7.348 zato što se zainteresovane osobe nisu mogle pronaći) od ukupno pregledanih 11.319 zahteva (saslušanje u Senatu 6.februara 2004.god.).
² Detaljnije informacije o ovim procedurama možete pronaći u izveštaju Visokog Komesarijata Ujedinjenih Nacija za Izbeglice, Izbeglice u svetu. “Pedeset godina humanitarnih akcija”, Rim 2000.god., posebno poglavlje 7 “Azil u industrijalizovanom svetu” i poglavlje 11 “Mutirana dinamika iseljavanja”.
