Tekst obradio advokat Paolo Cognini - ASGI

Doseljenici i procedure regulisanja: razmatranja i pitanja

Rad koji “oplemenjuje”

Dosledno sa kompleksnim uredjenjem novih odluka o doseljenistvu, mozemo da kazemo da su cak i procedure regulisanja u celini zamisljene unutar sadrzinskih odluka u kojima figura doseljenika dobija na znacaju samo zato sto se smatra “produktivnim elementom”. Po prvi put, za razliku od prethodnih naknadnih odobrenja koja su individuirala by-pass za pristup procedurama regulisanja na osnovu dokaza o prisutnosti doseljenika na italijanskoj teritoriji u datom vremenskom periodu, je samo i samo radni odnos taj koji dozvoljava da se “izadje” iz klandestinstva. Po mom misljenju, ne radi se o sekondarnom elementu koji se smatra kulturnim i politickim prolaskom koje uvodjenje jednog slicnog normativnog parametra sadrzi : teritorija, kao “geografska” kategorija se umanjuje kako bi se ustupilo mesto teritoriji zamisljenoj prvenstveno kao “ekonomskoj” kategoriji, kao prostoru preduzetnistva, odnosa proizvodnje, trzista gde se radna doseljenicka snaga prodaje i kupuje. Sama i ekskluzivna prisutnost unutar ovakve vrste “teritorije” daje pravo “regulisati se”, biti prepoznat kao subjekat koji postoji u pravilniku. Radi se o prepoznavanju koje se, s druge strane, odmah kvalifikuje ne kao pravo, nego kao dozvola onoga ko kontrolise teritoriju preduzetnistva, tj.davalac posla. Prepoznavanje postojanja radnog odnosa, u stvari, prolazi obavezno kroz zeljeni akt davaoca posla koji je pozvan da potvrdi postojanje radnog odnosa putem jedne izjave. Pri nedostatku takve izjave, radniku doseljeniku nije data, bar sto se aktuelnog stanja tice, nikakva mogucnost da dokaze postojanje radnog odnosa : mogao bi, eventualno, da prijavi davaoca posla, ali to mu svakako ne bi dozvolilo da pristupi proceduri regulisanja. Lako je pretpostaviti da ce se u ovakvim slucajevima pojaviti i situacije ucena, “potplata” i slicnih nemilih situacija koje ce apsolutna potreba za izjavom davaoca posla proizvesti.

Zatvorena kutija tri prethodna meseca

Za razliku od prethodnih naknadnih odobrenja koja su predvidjala, medju uslovima, jedno jedino vremensko ogranicenje, pored kojeg se gubilo pravo pristupa naknadnom odobrenju (prisutnost u Italiji u roku odredjenog datuma), aktuelna norma postavlja medju uslove za regulisanje dupli vremenski termin : predvideti, u stvari, potrebu za sertifikovanjem postojanja radnog odnosa u roku tri prethodna meseca (pri stupanju na snagu dekreta-zakona, za neregularne radnike, ili zakona Bossi-Fini za kucne pomocnice i osobe koje pomazu bolesnima), znaci iskljuciti iz mogucnosti “izlaska” ne samo one koji su uspostavili radni odnos posle predvidjena tri meseca, nego sve one koji su ga uspostavili pre predvidjena tri meseca i koji, iako su radili mozda godinama na crno, sada se nalaze bez posla bas u tom prokletom tromesecnom periodu.

Motivi zabrane: pretpostavka o postojanju krivicnog prekrsaja

Suprotno nekim indiskretnostima koje su ostavile ostavile utisak odredjene elasticnosti dekreta zakona u odnosu na doseljenike kojima je vec izrecena mera iskljucenja, tekst koji je 06/09/2002 odobrio Savet Ministara ponovo predlaze postavku koja je vec proizisla iz procedura za regulisanje kucnih pomocnica i osoba koje se brinu o bolesnima : sve mere iskljucenja ce se smatrati motivima zabrane, osim mera izdatih za neobnavljanje dozvole za boravak, pa se samim tim odnose na doseljenike koji su prethodno regularno boravili na italijanskoj teritoriji. Mogucnost naknadnog odobrenja nece moci da iskoriste cak ni oni koji su bili objekti restriktivne mere licne slobode ili su optuzeni za neki od prekrsaja predvidjenih clanovima 380 i 381 kodeksa kaznenog procesa. Uzimanje u obzir parametra “tuzbe” umesto eventualne “presude” obrce osnovni princip zakonske ugladjenosti i garanciju demokratije sustinski sadrzanu u pretpostavci nevinosti optuzenog : jedna jos gora stvar, izmedju ostalog, ako se odnosi na spektar prekrsaja, onih navedenih u clanovima 380 i 381 kodeksa kaznenog procesa, apsolutno opsirnih da podrazumevaju cak i prekrsaje tuzbi podnetih od strane neke osobe. Da li je moguce zamisliti pravo koje nema nikakvu moc “otpora” i koje moze biti ponisteno jednim jednostavnim instrumentom tuzbe ili zalbe ? Sta ce uraditi Kversture s takvom jednom besplatnom “zgodnom prilikom”, uzimajuci u obzir da ce se cak i tuzbe koje ce biti izrecene posle stupanja na snagu normi regulisanja smatrati “motivima zabrane” ?

Godinu dana kasnije: otisci prstiju i verifike

Prihvatanje zahteva za regulisanje omogucice u Prefekturama (UTG) sklapanje relativnog ugovora o boravku. Za razliku od onoga sto je na pocetku zamislio ministar Maroni, ugovor o boravku moci ce da bude, osima na neodredjeno, cak i na odredjeno vreme, ali u trajanju ne manje od godinu dana. Cak ce i dozvola za boravak koja ce biti izdata posle odluke o regulisanju trajati godinu dana, posle cega ce morati da se obnovi : prilikom obnove izvrsice se davanje otisaka pristiju sto, verovatno, Kvesture, u ovoj prvoj fazi regulisanja, ne bi bile u stanju da izvrse. Cinjenica sto radni ugovor na odredjeno vreme ne moze da traje manje od godinu dana, predstavljace prepreku za mnoga regulisanja koja bi mogla da racunaju samo na ugovore koji traju nekoliko meseci ; pored toga, isti ugovor od godinu dana istice kad i dozvola za boravak, uz sve sledece komplikacije pod profilom dokumenata potrebnih za obnavljanje. Po onome sto predvidja clan 1 dekreta zakona dozvola za boravak bi mogla biti obnovljena samo “…uz prethodno utvrdjeno postojanje radnog odnosa na neodredjeno vreme, tj.na odredjeno vreme, ali ne manje od godinu dana.” Isti clan dodaje da, ako se radi o obnovi, mora da se utvrdi i “…regularnost uplate dohodaka za zaposlenu radnu snagu.” Ovakav poslednji umetak rezultira nejasnim pod profilom primena : u smislu da se pitamo da li ce eventualnu neregularnost sa uplatama dohodaka koju vrsi davalac posla morati posle da “plati” radnik koji nije obnovio titolu boravka ? Pored toga, posto po novim odlukama o doseljenistvu dozvola za boravak nece moci da se obnovi za period duzi od onog pocetnog, danas se za eventualno “regulisane” doseljenike predvidja jedan dug red godisnjih dozvola za koje se mora zatraziti obnova 60 dana pre isteka unutar jedne paklene spirale neprestanog hodocasca izmedju Kvesture i Prefekture. Izmedju ostalog se istice da ni u jednom delu clana nije objasnjeno sta se desava u slucaju ne prihvatanja zahteva za regulisanje i, pre svega, da li bi na teret radnika mogla odmah da se izda relativna mera iskljucenja.

Jedna digresija: zlocin solidarnosti

Pre nego sto zakljucimo ovaj nas kratki komentar, zeleo bih da iznesem jednu digresiju. Pre oko dve nedelje svi smo ostali zaprepasceni pred vescu pecarosa iz Porto Palo, koji su, ponosni sto su pomogli brod sa 127 doseljenika, optuzeni od strane pravobranilastva grada Modica da su potpomagali tajno doseljenistvo. Povodom toga zeleo bih da iznesem jedan aspekat novih odluka o doseljenistvu koji je bio slabo evidenziran pri debati koja je prethodila odobrenju zakona. U prvom obliku predloga zakona Bossi-Fini, modifike koje se odnose na clan 12 Jedinstvenog Teksta koji sadrzi “Odluke protiv tajnog doseljenistva”, pri definisanju objekta represivne aktivnosti drzave protiv “tajnog doseljenistva” odrzava nepromenjenom izjavu po kojoj “…je moguce kazniti bilo koga ko je izvrsio…aktivnosti okrenute ulasku…stranaca krseci tako odluke sadrzane u Jedinstvenom Tekstu.” Jednom drugom prilikom je, medjutim, termin “aktivnost” bio zamenjen terminom “akt”, kao sto jasno rezultira iz definitivnog teksta zakona. Rezultira vise nego evidentnom razlika koja postoji izmedju koncepta “aktivnosti” i “akta” : aktivnost podrazumeva jedan element organizacije, jednu formu kontinuiteta, mnostvo “aktova” koji se ponavljaju : u odnosu na favorizovanje tajnog doseljenistva aludira se, ukratko receno, na jednu odredjenu formu organizacije koja poptpomaze trgovinu ljudima. “Akt”, nasuprot, moze biti nesto sasvim slucajno, nesto oslobodjeno organizativnih struktura : “akt” koji “favorizuje ulazak stranaca” moze biti nesto apolutno jednostavno i humano, kao sto je to neki akt solidarnosti. Da li smo onda vec svi potencijalni “favorizatori”?