Najnoviji spis koji su izdali Unutrašnje i Ministarstvo Rada samo službeno i formalno izlazi u susret obaveštenjima koja stižu iz Teritorijalnih Službi Vlade što se tiče hitne situacije onih koji se stavlaju u regolu, ali su izgubili radno mesto i pronašli novog davaoca posla koji želi da ih prihvati.
Kažemo samo formalno, zato što novi davalac posla ne može odmah da nastavi proceduru regulisanja. Iako odmah može da preda zahtev za ulazak novog davaoca posla, ne može odmah da prihvati radnika (i to se jasno podvlači u spisu Ministra Maroni). Moraće da sačeka sazivanje, a za to je znamo potrebno zaista dugo vremena.
Ničemu ne služi prioritet koji je predvidelo Ministarstvo Rada za pratike ulaska, zato što činjenično nije moguće, od Centra obrade podataka u Rimu, dobiti pratiku zainteresovane osobe.
Dakle, za ovu situaciju je pronađena solucija koja praktično potvrđuje osudu radnika doseljenika koji su izgubili radno mesto da rade na crno u toku čekanja na sazivanje. Isti davaoci posla su izloženi riziku kaznenog procesa. Ako bi morala da se smatra prihvatljivom interpretacija ministarstava, tj.da novo prihvatanje pri čekanju na sazivanje predstavlja prekršaj (član 22 stav 12 Jedinstvenog Teksta – prihvatanje radnika bez dozvole za boravak) čak i uplaćujući doprinose i podnoseći sve žlabe predviđene zakonom, davaoaci posla ne bi mogli da izbegnu kazneni proces.
Sumnjamo dosta u osnovanost ove vrste prihvaćene teze više iz političkih nego pravnih motiva navedenih ministarstava. Teško možemo da verujemo da u momentu u kojem davalac posla prihvata na apsolutno regularan način može da se smatra krivim za prekršaj, samo zato što je regularno prihvatio radnika stranca ne kršeći nikakva prava i prihvatio je u regolu osobu koja je obavezna da ostane u Italiji (ne može da izađe sve dok se ne završi dodatno odobrenje) i koji ima pravo da radi i perfekcioniše proceduru regulisanja.
Radi se o jednom interpretativnom pitanju koje će nadamo se pre ili kasnije rešiti magistratura. Naravno, pod uslovom da se magistraturi postave pilot slučajevi koji bi mogli da deblokiraju ovu situaciju, jedna vrsta držanja doseljenika kao talaca i nateranih da rade na crno.
Ovu situaciju je nedavno prijavio i Cgil koji je prokomentarisao sadržaj spisa koji su izdali Unutrašnje i Ministarstvo Rada.
“Od momenta prekida radnog odnosa sa prvim davaocem posla sve do momenta definitivnog regulisanja, umesto da se govori o ulasku novog davaoca posla, govori se o jednoj mračnoj fazi u kojoj odnos sa novim davaocem posla ne postoji. Doseljenik zbog toga rizikuje isključenje iz zemlje ili nastavlja da radi u neregularnim uslovima, a novi davalac posla rizikuje kaznu. Treba međutim podsetiti da sindikati još od oktobra traže da se susretnu sa Ministrom Maroni baš u vezi ove teme, ali nisu dobili nikakav odgovor uprkos mnogim molbama i zahtevima.” Svaki komentar je suvišan. Ministr Maroni je pravi primer otvaranja dijalogu.
Kao potvrda pretpostavki o dugom vremenu čekanja na definisanje procedure regulisanja stižu podaci koje je objavio dnevni list Sole 24 Ore 7.aprila. Radi se o zaista zabrinjavajućim podacima.
7.aprila je iznešeno da se samo 10% zahteva “pretvorilo” o boravišne ugovore. Između ostalog bilo bi potrebno bolje prokomentarisati ovaj podatak, tj.shvatiti da li se ovih 10% odnosi na zahteve za koje se već objavilo sazivanje ili su izdati boravišni ugovor. Jasno da ako u ukupan broj zahteva uračunamo ovih 10%, broj boravišnih ugovora i dozvoli za boravak je manji u odnosu na datu cifru, zato što još uvek treba sačekati na perefkcionisanje pri polifunkcionalnim šalterima prefekture.
Ali najnegativniji slučaj se odnosi na prestonicu.
Rim je do sada stavio u regolu samo 4000 od 108 hiljada stranaca koji su predali zahtev, tj.jedva 3,7%.
U Milanu, sa 87 hiljada zahteva, je već izdato 8 hiljada sazivanja, dakle 9,2%. U Veroni i Torinu stižemo do 10%, u Đenovi do 18%. Rekord u efikasnosti drže Lecce i Bologna sa 30% i 34% zaključenih pratika. Ali moramo da vidimo da li se radi samo o pozivu na razgovor ili o pravom perefekcionisanju, dakle izdavanju dozvole za boravak. Ulazak novog davaoca posla, podvlači se, ako s jedne strane formalno gledao da reši probleme (ali ne u praksi ………………), s druge strane rizikuje da se vrati kao bumerang u vezi nekih drugih aspekata. Prioritet predviđen za pratike ulaska novog davaoac posla podrazumeva otvaranje šaltera odvojenih od Teritorijalnih Vladinih Službi, dakle dodatan rad za već oskudan personal koji je na raspolaganju.
Oni koji su u fazi regulisanja ne mogu da izađu iz i ponovo se vrate u Italiju
U međuvremenu stranci koji se stavljaju u regolu prisiljeni su i dalje da ostanu u Italiji. Sigurno mogu da izađu, ali nemaju mogućnost da se vrate zato što imaju samo priznanicu o predavanju zahteva za regulisanje. Setimo se samo sarkastičnih komentara ligaša Calderoli koji je prilikom božićnih praznika rekao: “Ko želi da izađe može to i da učini, međutim mora da zna da se nikad više neće vratiti u Italiju.” Isti Podsekretar Unutrašnjeg Ministarstva Mantovano nastavlja da smatra da bi izdavanje privremenih viza za ovlašćen ulazak u Italiju samo dodatno usporilo regulisanje.
Dakle, zaključuje se da ni Uskrs ne donosi pozitivne novine za radnike u fazi dodatnog odobrenja, iako su (ali ovo je samo jedan znak) neki predstavnici opozicije u Parmalentu predali predlog zakona u kojem se predlaže izdati vizu na 30 dana onim osobama koje za to podnesu zahtev. Viza bi dozvolila izlazak iz i povratak u Italiju. Naravno, sačekaćemo da vidimo da li će Vlada uzeti u obzir ovaj predlog. Ako bar jedan deo partija u vladi ne prihvati ovaj predlog zakona jasno je da se neće dostići većina, niti će predlog proći.