Petnaest zemalja “stare” Evrope nije baš poželelo dobrodošlicu državljanima deset “novih” zemalja. Radno tržište će u suštini ostati nepristupačno za državljane “nove” Evrope.
Vlade većine zemalja su najavile mere koje će dekuražirati novo doseljeništvo propagirajući invaziju jeftine radne snage. Skoro sve zemlje “stare” Evrope su odlučile da “zamrznu” nove evropske državljane prihvatajući odluku o odlaganju ulaska.
Evropska Unija sve više raste, zaplenjuje teritorije i narode, ali ostavlja radnike 8 od 10 novih zemalja, osim Kipra i Malte: ovi radnici neće moći slobodno da se kreću najmanje u toku sledeće dve godine koje mogu da se produže na 5 ili čak i na 7 godina. Izuzetak je Irska koja je odlučila da ne postavlja ograničenja.
Ako se proširenje EU proslavilo u Italiji sa Prodijem koji je u Gorici srušio poslednji zidić koji je delio zemlje, pojavili su se drugi zidovi koje je mnogo teže srušiti kako bi se blokirao realan ulaz državljana ovih zemalja.
U Italiji je objavljen dekret odliva koji stavlja na raspolaganje 20 hiljada ulaza za “nove” evropske državljane, koristeći proceduru koja važi za državljane “ekstrakomunitarce”.
Za tri godine bi u EU trebale da uđu Bugarska i Rumunija, a zajedno sa njima i Hrvatska. Za Tursku će se znati u decembru, dok se guraju sa više opcija Albanija, Srbija i Crna Gora i Bosna i Hercegovina.
Balkan je s druge strane već prirodna granica Evrope.
Kako bi saznali nešto više o ovoj temi postavili smo nekoliko pitanja Sandru Mecadra, docentu na Fakultetu Političkih nauka u Bolonji i istraživaču istorije političkih doktrina.
P: Šta misliš o odluci zemalja da – na osnovu odluke o odlaganju ulaska – “zamrznu” državljane novih zemalja? Ne misliš da će se tako stvoriti državljani serije A i državljani serije B?
O: Mera o odlaganju je sama po sebi jedan problem zato što se odnosi na materijalan uslov više hiljada žena i muškaraca, tj.državljana zemalja koje su 1.maja ušle u EU, ali predstavlja i opšt problem zato što iznosi nešto jako važno u vezi forme evropskog državljanstva koja izbija.
Mera o odlaganju je, podsećamo, donešena na osnovu prava o slobodi kretanja radnika. Radi se o meri odlaganja koja u pojedinačnim zemljama “stare” Evrope ima drugačije trajanje i koja ima vrlo precizne efekte – iako na neki način lokalne – koji mogu da se izmere na primer na teritoriji Španije i Italije gde se sezonski posao koristi dosta u poljoprivredi.
Već par godina se na ovoj teritoriji prijavljuje prisustvo radnica i radnika doseljenika (posebno iz Poljske, ali i iz drugih zemalja koje su se kandidovale za ulazak u EU) koji se takmiče u uslovima relativne privilegije sa radnom snagom iz Maroka i Afrike koja je nekada radila na istim ovim teritorijama. Na ovaj način se stvara jako slojevito radno tržište na kojem se takmiče ne samo oni koji su se kandidovali da postanu državljani serije B u EU (što su sad i postali), nego i doseljenici koji nemaju državljanstvo.
Jasno je šta to znači sa tačke gledišta “elastičnosti” i ucene radne snage koja se zapošljava u poljoprivrednim sektorima. Ovi fenomeni će se sigurno ponavljati, a možda i uveličati u toku sledećih godina ne samo na polju poljoprivrede, nego i ekonomije na granicama gde se stare zemlje EU graniče sa novim zemljama.
Mislim da je važnije razmišljati o značenju formiranja evropskog državljanstva. Evropsko državljanstvo (kao pojam stvoreno početkom 90-ih godina) je državljanstvo koje podrazumeva hijerarhiju i činjenicu da na našim teritorijama i u našim gradovima žive jedne pored drugih žene i muškarci koji imaju drugačija prava, tj.državljani serije A i državljani serije B, subjekti koji nisu državljani zato što imaju boravišnu dozvolu koja, kad je i prividno stabilna, je u stvari dozvola koja se može opozvati. Na kraju nalazimo subjekte koji nemaju čak ni boravišnu dozvolu.
Ovo je uslov koji je naveo mnoge intelektulace i evropske aktiviste da razgovaraju o riziku stavranja Ustava kao aparthejda unutar Evrope i smatram da uslov određen proširivanjem na Istok jeste jedna mnogućnost plus u korist ovog rizika. Po prvi put se formalno priznaje postojanje ovih slojeva i hijerarhijskih prava unutar evropskog državljanstva.
P: Radno tržište je slojevito kao i koncept državljanstva koji umesto da se širi – srazmerno sa političkim i ekonomskim širenjem Evrope – se smanjuje. Prava se sužavaju.
O: Mislim da ono što u procesima, kojih smo svedoci, moramo da “uhvatimo” i podvučemo jeste dvosmislen znak. Ne postoji kontradiktornost između proširenja Evrope i uvažavanja prava koje je deo strukture koja je povezana duplim koncem za proširivanje EU. Proširivanje EU i transformacija državljanstva su dva procesa koji se uporedo razvijaju i istovremeno se susreću sa izazovima, predstavljaju mogućnosti i predstavljaju u našoj zemlji znak osnovnih rizika.
P: Da li su rizici oni koje si već citirao?
O: To je razrešavanje ove situacije u kojoj državljanstvo formalno sankcioniše različite pozicije i činjenica što se navikavamo da mislimo kako je uslov zajedničkog života i društvene i produktivne saradnje između žena i muškaraca koji imaju prava koja se suštinski razlikuju u stvari normalan uslov. Ovo je osnovni rizik ucrtan u tendence ka promeni državljanstva u pojedinčanim zemljama i evropsko državljanstvo na neki način ponovo predstavlja problem celog kontinenta.
P: Pogledajmo sada ove “nove” zemlje koje će morati da se priviknu na ekonomsku politiku Evrope. Šta se desilo i šta će se desiti u ovim zemljama?
O: I sa ove tačke gledišta postoje dvosmislenosti i kontradiktornosti procesa koji su u toku. Lako je predvideti da će – pre svega u prvoj fazi posle proširenja EU – za društvo ovih zemalja postojati proces fleksibilizacije radnog tržišta, progresivan napad na socijalne garancije koje su u dobroj meri ostale kao nasledstvo socijalizma. Dosije koji je objavio dnevni časopis „Sole 24 Ore“ mogao bi da bude odličan instrument za dokumentovanje o socijalnim i ekonomskim uslovima ovih zemalja, putem nekih knjižica o socijalnim i ekonomskim uslovima deset novih zemalja iz kojeg jasno proizilazi da su, što se tendence ka fleksibilnosti radnog tržišta tiče, dosta zaostale za zemljama kao što je Italija. Lako je predvideti da će sa ove tačke gledišta postojati proces fleksibilizacije radnog tržišta – dakle čak i državljanstva – zaključen iz potrebe prilagoditi se standardima EU.
U svakom slučaju ne verujem da bi ovo moglo da navede da zamislimo nostalgičnu i nacionalističku opoziciju za promenama određenim za ulazak novih zemalja EU zato što ove promene imaju duplo značenje. Moramo se podsetiti da ulazak novih zemalja podrazumeva stvaranje jednog transnacionalnog prostora unutar kojeg će isti socijalni pokreti reagovati sledećih godina i koji već neko vreme čine tako nešto.
Procesi proširivanja su procesi koji će dovesti čak i do serije kontradiktornosti koje pozitivno obeležavaju zemlje EU i koje će se manifestovati u novim zemljama članicama. Mislim da bi trebali da se opkladimo o procesu složene razmene.