P: Francuski zakon o doseljeništvu podseća po mnogim aspektima na Zakon Bossi-Fini, jedan od najgorih zakona na evropskom nivou sa tačke gledišta poništavanja prava doseljenika. Koje su najkritičnije tačke ovog novog zakona?
O: Mnogo je kritičnih tačaka, ali jedan od najvažnijih aspekata za nas je oduzimanje prava stranim državljanima koji se u Francuskoj regularno nalaze već godinama. Od 1984.god. Parlament primenjuje princip rezidentne karte na 10 godina za sve one koji žive u Francuskoj već duže vreme. Ova karta je bila smišljena kako bi zagarantovala njihovu integraciju. Sada, prvi put, novi zakon preokreće ovaj princip, tj.neće se više izdavati rezidentna karta na 10 godina, nego će se tražiti uslov integracije kako bi se mogla dobiti ova karta.
Ovaj preokret je vrlo simboličan: sada je potrebno imati “dokaze” kako bi se imalo pravo živeti u Francuskoj. Oni, stranci, su ih već pokazali, na hiljadu načina, posebno radeći, plaćajući dohotke i doprinoseći bogatstvu Francuske.
Pored toga uslov integracije će promeniti na gore situaciju svih onih koji moraju da obnove rezidentnu kartu. Zahtev o “uslovu integracije” će za njih predstavljati rizik gubljenja prava na boravak. To će posebno da pogodi mlade koji dolaze radi spajanja sa porodicom. Sve do danas ovi mladi, kada su legalno dolazili, su imali pravo da dobiju boravišnu kartu na 10 godina (iako pod mnogim usovima). Danas će moći da dobiju kartu samo na godinu dana koju će moći da preinače u kartu koja ce da vazi deset godina, ali samo pod uslovom integracije.
Dakle, ovo je osnovna tačka: u ime integracije vlada izgleda dizintegrava zajednice doseljenika u Francuskoj.
Zatim su tu druge zabrinjavajuće odluke kao što je na primer trajanje administrativnog pritvaranja pre deportovanja (nešto kao Vaši prihvatni centri): pritvor traje od dvanaest do tridesetdva dana. Ozbiljnija je i kontrola viza i izjava o ugošćavanju (registrovaće se sve osobe koje ugošćuju strance sa turističkom vizom), a postoji i dodatna kontrola putem registrovanja otisaka prstiju i biometrijskih podataka za sve one koji podnose zahtev za vizu ili dozvolu za boravak.
Ističe se dakle milicijski aspekat društva koji će pre svega pogoditi strance, ali će imati posledice i na Francuze.
Ovaj zakon će pogoditi i francusko društvo, zato što ima nameru – koja postoji od kada je ova vlada došla na vlast – da pogodi sve. To je jedan milicijski zakon, zakon kontrolisanja, sumnji, dizintegracije.
Ovaj zakon je propraćen još jednim zakonom (koji će biti prihvaćen za mesec dana) o azilu koji je manje-više sličan ovome: kontrolisati i registrovati zatražioce azila kako bi ih lakše i brže deportovali, kako bi brže odbili zahteve i deportovali veći deo osoba koja traže zaštitu u Francuskoj.
P: Postoje novine i što se tiče deportovanja….
O: Da, u stvari se radi o jednoj vrsti obmane, zato što je jedan od apekata zakona bio predastavljen kao pozitivna tačka (i Sarkozy se mnogo hvalio) koja ukida duplu kaznu, tj.kaznu koja se sastoji u pritvaranju i deportovanju stranaca. Istina je da postoje četiri kategorije stranca koji sada ne bi mogli baš da budu lako deportovani, ali se radi o marginaliozvanim kategorijama, jer se radi o osobama koji su rezidenti u Francuskoj više od 20 godina. Dakle, ova promena ne dotiče ogroman broj doseljenika. Međutim postoje mnoge kategorije osoba koje ostaju podređene ovoj duploj kazni i, sa novim uređenjem za spajanje koje predviđa dobijanje karte na godinu dana, se stvaraju nove kategorije osoba na koje će ovaj zakon moći da se primeni i koje će tako biti deportovane. Zakon Sarkozy stvara nove kategorije osoba koje su izložene primeni duple kazne, dakle došlo je do ubrzavanja procedure udaljavanja sa teritorije.
P: Koliko prihvatnih centara postoji u Francuskoj?
O: Ima ih dosta. Potrebno je sabrati prihvatne centre koji se koriste pre deportovanja sa teritorije, negde oko sto – ima i velikih i organizovanih centara kao i onih koji se jednostavno sastoje od uzanih lokala milicijskih komesarijata u malim gradovima – sa onima koje se zovu zone čekanja tj.mesta u kojima se drže doseljenici koji dolaze do granica Francuske. I njih je negde oko stotinak, ali je malo onih koji funkcionišu.
Glavni centar se nalazi na Aerodromu “Roissy – Charles De Gaulle” i može da primi oko 300/400 osoba, ali je često pretrpan. Ima i drugih centara u glavnim francuskim gradovima. Ukupno ih je dakle oko 200/250, ali to ne znači da ih je efektivno toliko. Recimo da postoji sigurno oko 50 prihvatnih centara za strance. Moramo reći da je francuski zakon, iako je povećao trajanje administrativnog pritvaranja, svakako jedan evropski zakon po kojem osobe ostaju u prihvatnim centrima za najkraći period. U svakom slučaju moramo da potvrdimo da u Francuskoj ima puno zatvorenika-stranaca (u nekim zatvorimo čine tri četvrtine) koji se nalaze u zatvoru zbog neregularnog boravka ili zbog kazni koje su povezane sa manjim prekršajima. Dakle, pored prihvatnih centara se mora uzeti u obzir ogroman broj osoba koje su u zatvoru i koje ne možemo da izbrojimo.
P: Kako reaguju doseljenici u Francuskoj na ovaj novi zakon?
O: Mobilizacija je slaba. Zakon je tek odobren, ali se o njemu diskutuje više od osam meseci. Na žalost ove godine nismo pronašli jake pokrete podrške osobama “sans–papiers” koja je postojala pre pet godina. Teško je analizirati zašto je interes danas opao. Verujem da će ova vlada pogoditi mnoge sektore društva koje je možda umorno, zato što je istina da je vlada Raffarin pogodila socijalnu zaštitu, nezaposlene, one koji rade privremeno. Sve u svemu ova vlada je donela mnoge reforme i možda je pitanje doseljenika bilo malo marginalizovano. Isto to smo konstatovali i za pravo na azil: nema mnogo interesa, štampa slabo prati ovo pitanje…
Mi smo kao Udruženje francuskih pravnika zajedno sa ostalim organizacijama pokrenuli tekst koji se zove “Manifest zločinaca solidarnosti”: radi se o peticiji u kojoj oni koji je potpišu potvrđuju da, ako im je priprećeno zato što su pomogli strance u neregularnoj situaciji, kao što je predviđeno Zakonom Sarkozy, priznaju da su zločinci i izjavljuju da žele da nastave da budu optuženi, zato što žele da nastave sa ovim aktom solidarnosti koji se sastoji iz pomaganja osobama “sans-papiers”. Sakupili smo 15.000 potpisa i organizovali smo neke susrete sa zločincima solidarnosti i tom prilikom su peticiju potpisale i neke poznate ličnosti. Nadamo se da će ova mobilizacija da se nastavi uprkos odobrenju zakona i da će najgore odluke sa tačke gledišta kršenja prava ipak malo pokrenuti francuske državljane. To faktički nije nemoguće, zato što su mnogi Francuzi razočarani režimom koji se uspostavio, pre svega u odnosi na sve ono što se tiče prava i slobode individua.
P: Videli smo da su neke porodice doseljenika zauzele crkvu u Marselju…
O: Da. To se periodično dešava. Rekla sam da ne postoji jaka podrška u odnosu na “sans-papiers”, ali od 1997.god. postoje razni pokreti na celoj teritoriji Francuske organizovani u male lokalne kolektive. U svakom slučaju se radi o tzv.zauzimanjima, simboličnim manifestacijama, kada na primer neko treba da se deportuje. Stvari koje oduvek postoje i koje svakodnevno vidimo. To je ono što nam daje nadu.