Rat donosi uništavanje, mrtve, patnje i bolove za obične ljude. Prve žrtve su baš oni. Iz Iraka dolaze zastrašujuće slike o mučenjima koja su nad iračanima izvršili vojnici koalicije koji su okupirali celu zemlju.
“Klandestinci” koji pokušavaju da dođu do Italije su osobe koje beže od rata i koje često nose bol i znakove onoga što su preživeli, a sve to moraju da iznesu pred Komisiju koja pregleda zahteve za azil.
Rozanu Markato smo zamolili da nam kaže nešto o radu Službe za doseljenike u Veneciji koja vodi dva prihvatna centra za izbeglice gde se nalaze mnoge osobe koje su preživele torture.
O: Vodimo dva prihvatna centra za zatražioce azila i izbeglice u kojima se nalazi oko 100 osoba. Govorimo dakle o kategoriji koja je bila i koja je posebno sada izložena riziku tortura i ozbiljnog nasilja. Naše “statistike” kažu da je više od 30% osoba, koje su našle zaštitu u našim centrima, pretrpelo zlostavljanje, a ponekad i ozbiljnije torture (teško je dati tačan broj, jer osobe koje su pretprele torture često nerado pričaju o tome…).
Radi se o ozbiljnim traumama o kojima osobe ne mogu tek tako da pričaju i obično je potrebno sačekati dosta vremena .
P: Koje psihičke, pored fizičkih posledica, imaju osobe koje su pretrpele torture?
O: Vrlo često, u prihvatnoj fazi, zapažamo mnoge osobe koje imaju psihosomatske poremećaje po čemu zaključujemo da su pretrpele torture. To su simptomi koji idu od (jakog) bola u glavi i poremećaja koji su povezani sa noćnim morama – koje se verifikuju često u toku noći. Tu su zatim poremećaji sa memorijom i izgubljenost u vremenu tako da je često jako teško rekonstruisati priče dajući im logički i vremenski smisao. Ovo je jedan od simptoma preživljene torture koja sa psihičke tačke gledišta predstavlja jednu od najgorih trauma koju osoba može da doživi. Radi se o ozbiljnoj traumi koja se zove “lomljenje psihe” i koja na osobu utiče uništavajuće.
P: Kako pomažete ovim osobama i šta im nudite?
O: U Italiji, na žalost, sa ove tačke gledišta postoji samo nekoliko struktura kojima bi ove osobe mogle da se obrate. Temu torture smo u našem projektu sagledali najbolje što smo mogli. Moram da kažem da javne psihijatrije ne odgovoraju na ovu vrstu potrebe zato što ne postoje doktori koji su pripremljeni na polju torture. Nadam se da će se vremenom, zahvaljujući i informacijama koje gledamo da damo u vezi ove teme, ove službe poboljšati. U Italiji postoji serija iskustava i poneki mali projekat koji finansira Evropska unija koji govori baš o lečenju i terapijama za ove osobe. To su međutim samo neki primeri kao što je Naga u Milanu ili San Galikano u Rimu.
Na našoj teritoriji na primer ne postoji referent u stanju da leči osobe koje su preživele torture.
P: Žrtve torture u Italiju često dolaze tajno, a kada predaju zahtev za azil moraju ih saslušati Komisija kojoj moraju da ispričaju sve ono što im se desilo. Najteža stvar je međutim dokazati preživljene torture…
O: Nije jednostavno dokazati pretpljene torture ako fizičke rane nisu toliko “upečatljive”. Ponekad ni tako nešto nije dovoljno… Znam za izbeglice čiji su zahtevi za azil odbijeni, iako su tragovi torture bili dosta vidljivi. Ono što mi obično radimo – a što se može uraditi – jeste dati im lekarski savet uz pomoć projekata Naga i San Galikano koji daju potvrde koje se zatim predaju Komisiji.
P: Poslednje pitanje ne može a da se ne odnosi na vesti o torturama u Iraku.
O: Svi ratovi nose sa sobom ovakvu vrstu nasilja koja je očigledno urođena čoveku i koja se ponekad ispoljava na ovako užasan način. Ono što me je pogodilo jeste sličnost između perioda pre i posle Sadama. Dešavaju se iste stvari, što znači da nismo “izvezli demokratiju”. Mi jednostavno činimo ono što su već učinili svi diktatori, sva carstva: silujemo, uništavamo i nanosimo patnju.