Sadržaj:
1) Slučajevi koji se odnose na negirane obnove dozvoli za boravak
Mogućnost isključenja iz zemlje
Mogućnost isključenja iz zemlje
2) Odluke teritorijalnog administrativnog suda Veneta u vezi procedure regulisanja
Princip ne krivičnosti
Stare mere isključenja
Isključenje iz zemlje uz pratnju do granice
Obaveštenja informativnog sistema Šengena
Radi se o žalbama koje su podnete nakon izrečenih negativnih mera tj.posle odbijanja zahteva za regulisanje, a koje bi mogle da budu od koristi osobama koje se susreću sa sličnim problemima.
Mi smo već govorili o problemima koje imaju osobe koje u ovom periodu dobijaju odluke kojima se odbija zahtev za regulisanje i negira neophodna zaštita koja je besplatna.
Radi se o temi koja je od velike važnosti jer se odnosi na osobe koje u ovom periodu imaju slične probleme (negirano regulisanje i 60 dana za predavanje žalbe), a koje žele da se informišu kako bi se na vreme organizovale.
Nekoliko odluka o odbijanju zahteva za regulisanje je donešeno i za vreme Božića i zato Vam dajemo korisne informacije koje bi mogle da posluže u slučaju podnošenja žalbe protiv takvih odluka. Radi se o korisnim informacijama koje su zasnovane na odlukama koje su ovih dana predate teritorijalnom administrativnom sudu Veneta u vezi žalbi koje su pregledane poslednjih dana decembra 2003.god. i prvih dana januara 2004.god.
1) Slučajevi u kojima se obnova dozvole za boravak odbija
Posle izlaska Zakona Bossi-Fini mogućnost obnoviti dozvolu za boravak je manja nego ikad. Zakon je uveo obavezno davanje otisaka prstiju u momentu obnove dozvole za boravak i – kao što smo već predvideli – ova procedura stvara seriju problema direktno zainteresovanim osobama. U momentu obnove dozvole za boravak, tj.prilikom davanja otisaka prstiju, izašle su na videlo mere isključenja koje su bile zabeležene proteklih godina (pre nego što se osoba stavila u regolu na osnovu Zakona Turco-Napolitano ili nekih drugih mera), a o kojima niko više nije vodio računa. Radi se o merama isključenja koje izlaze na videlo zahvaljujući otiscima prstiju kada se radi o osobama koje su, kada su bile privedene, dale lažne podatke.
Na ovaj način osobe koje već godinama rade u regoli moraju da se suoče sa ozbiljnim problemima, ako ne i sa konkretnim rizikom da se ponovo vrate da “tajno” borave.
– Mogućnost isključenja iz zemlje
Uzmimo u obzir žalbu koja je definisana odlukom br. 6142 11.decembra 2003.god.
Radi se o strancu koji je zatražio obnovu radne dozvole za boravak prilikom koje je obavešten o postojanju mere isključenja iz zemlje koja mu je naravno zapisana pod drugim imenom. Prilikom obnove dozvole za boravak predat i je zahtev za opozivanje iste mere, ali je kvestura odbila da obnovi dozvolu za boravak iako u međuvremenu nije stiglo obaveštenje o opozivanju mere.
Motivi koji se iznose u odluci su više nego jasni:
“Žalba se prihvata jer osoba koja je podnosi, iako subjekat prethodne neopozvane mere isključenja iz zemlje, svakako ima svu preostalu dokumentaciju neophodnu za obnovu dozvole za boravak tako da se, čekujući na odluku administracije u vezi zahteva za opozivanje prethodno izdate mere isključenja, obnova dozvole za boravak privremeno odobrava. U suštini, u donešenoj odluci nije iznešena mogućnost opozivanja prethodno izrečenog isključenja iz zemlje i regulisanja pozicije stranca.”
Drugim rečima kvestura je odbila da obnovi dozvolu za boravak samo zato što postoji prethodna mera isključenja iz zemlje i nije sačekala da odgovorna vlast (prefekt) donese odluku o poništavanju iste mere.
Sud smatra da ne postoje razlozi iz kojih se – u međuvremenu i privremeno – dozvola za boravak ne bi mogla obnoviti čekajući ishod zahteva koji je podnešen radi opozivanja mere isključenja iz zemlje.
Kvestura ne može da zameni prefekturu i samostalno opozove meru isključenja i to posebno ako se radi o seriji objektivnih okolnosti koje dozvoljavaju prefektu da shvati da se radi o društveno-radnom uključivanju osobe u naše društvo.
– Mogućnost isključenja iz zemlje
Odlukom br.6193 od 16.decembra 2003.god. poništena je mera kojom se odbija obnova dozvole za boravak iznoseći motiv da je subjekat možda ili sigurno opasan za društvo jer je prijavljen za prekršaje na polju droge. Nakon podnešene prijave nije učinjeno ništa u smislu da se ne zna da li je tužba nastavljena jer osoba niti je pozvana na suđenje niti je pokrenut ikakav kazneni postupak.
Na osnovu samo jednog elementa Kvestura Venecije je odbila da obnovi dozvole za boravak, ali teritorijalni administrativni sud smatra da u ovom slučaju postoji samo prijava (iz 2001.god.) koja međutim nije podnešena sudu. Pored toga prekršaj koji je napravila osoba odnosio se na posedovanje droge zajedno sa ostalim subjektima i to dok je ista još uvek bila maloletna.
Dakle pod ovim uslovima u meri nije izvrednovana aktuelna društvena opasnost osobe. Ne razume se zašto pojedinačan događaj – od pre nekoliko godina dok je stranac još uvek bio maloletan i koji se odnosi i na druge osobe koje tek treba proveriti – može da dovede do aktuelne procene o opasnosti osobe ako nedostaje bilo koji konkretan element, a pre svega se ne uzima u obzir ponašanje i karakter zainteresovane osobe.
“U suštini – iznosi sud – iz zapisane mere se zaključuje da nije izvršena istraga i nisu izneti validni motivi.”
Praktično se tvrdi da je kvestura nedovoljno i neadekvatno izvrednovala činjenice, pa se mera tako poništava.
Odlukom br.6195 od 16.decembra poništava se odbijanje obnove dozvole za boravak koje je izvršila Kvestura Venecije u odnosu na osobu koja je imala tri sudska postupka. Razlog odbijanja je uvek isti tj.tvrdi se da je subjekat opasan za društvo.
Teritorijalni administrativni sud uzima u obzir sva tri sudska postupka: prvi je pokrenut 1997.god. i zaključen je zbog ne mogućnosti nastavka; drugi postupak je pokrenut 1999.god., a zaključak je bio poništavanje istog zbog pozitivnog ishoda o dokazima (radi se o prekršaju koji je napravljen dok je zainteresovani bio maloletnik); poslednji postupak je pokrenut u martu 2001.god. i presuda još uvek nije donešena, a zainteresovani se u međuvremenu nalazi u kućnom pritvoru koji je zamenjen obavezom potpisa.
Presude o društvenoj opasnosti – prema mišljenju teritorijalnog administrativnog suda – su trebale da budu motivisane na precizniji način, a tu pre svega mislimo na ishode postupaka iz 1997. i 1999.god. koji su zaključeni i na odluku koja osobu ne smatra opasnom za drštvo koja se odnosi na poslednji kazneni postupak, baš zato što je pravna vlast već izvrednovala mogućnost davanja povlastica subjektu optuženog na postupku.
Kao posledica toga i u ovom slučaju se smatra da mera odbijanja obnove dozvole za boravak nije bila adekvatno motivisana i pre svega nije bila prihvaćena posle prave istrage tj.posle efektivnog i tačnog vrednovanja činjenica.
Drugim rečima ono što teritorijalni administrativni sud Veneta potvrđuje citiranim odlukama jeste da ne postoji nikakav automatski odnos između prijave podnešene na sudu (ili preostalih kazni) i odbijanja obnove dozvole za boravak. Kako bi se norma korektno interpretirala i primenila neophodno je, pored detaljne istrage, vrednovati slučaj po slučaj i verifikovati činjenice uz adekvatne motive koji dozvoljavaju zainteresovanoj osobi i sudiji da budu svesni elemenata vrednovanja koje je primenila odgovorna administracija.
2) Odluke teritorijalnog administrativnog suda Veneta u vezi procedure regulisanja
Radi se o odlukama koje tretiraju odbijanje zahteva za regulisanje. Jedan od najčešćih razloga odbijanja zahteva jeste postojanje sudskog postupka. Drugačije rečeno, dovoljno je da je zainteresovani stranac bio prijavljen za jedan od prekršaja navedenih u članovima 380 i 381 kodeksa kaznenih postupaka pa da tako nešto dovede do odbijanja zahteva za regulisanje.
Kao što je poznato kada kvesture obaveštavaju prefekture o odbijanju potvrde iste ne pokreću svoju istragu tj.ne pregledaju zahtev ponovo, nego automatski preuzimaju meru odbijanja koju je izdala kvestura i komuniciraju odbijanje zahteva za regulisanje.
Sa ove tačke gledišta neke interpretacije magistrature idu u drugom smeru.
– Princip ne krivičnosti
Kada smo objašnjavali sadržaj norme o regulisanju – koja predviđa ne mogućnost regulisanja osoba koje su optužene za određene prekršaje – primetili smo da tako nešto nije u saglasnosti sa Ustavom i principom ne krivičnosti sve do zaključka postupka, tj.predvideti da se osobi na osnovu obične prijave (koja još uvek nije bila utvrđena na sudu) može odbiti zahtev za regulisanje.
Na osnovu ovih motiva teritorijalni administrativni sud Veneta (nije jedini, obavešteni smo i o odluci Suda Katanije) prihvata mere odbijanja koje se motivišu postojanjem obične prijave podnešene pre nekoliko godina.
Već smo rekli da su u mnogim slučajevima neke kvesture odbile zahtev za regulisanje na osnovu apsolutno uopštene verifike tj.verifikujući postojanje prijave i ne verifikujući zatim ishod iste (da li je kasnije pokrenut kazneni postupak nakon kojeg je osoba osuđena ili oslobođena presude). Zbog toga je mnogim osobama koje su već bile oslobođene ili su već arhivisale ili poništile postupak svakako bila zapisana mera odbijanja, a iste su bile primorane da podnesu žalbu.
Teritorijalni administrativni sud Veneta potvrđuje jedan vrlo jednostavan princip tj.između dve moguće interpretacije u obzir se uzima ona koja je u saglasnosti sa Ustavom smatrajući da se Zakon 189/200 (Bossi-Fini) može interpretirati u smislu da ako prijava i postoji nije moguće negirati regulisanje ne sagledajući konkretne elemenate koji su u osnovu prijave, tj.bez usvajanja elemenata koje treba da izvrednuje administracija.
«Ova interpretacija – kaže teritorijalni administrativni sud Veneta odlukom br.6145 od 11.decembra 2003.god. – je izgleda jedina koja poštuje Ustav, jer prijava sama po sebi ne znači krivicu subjekta.»
Drugim rečima govori se o potrebi ispoštovati princip ne krivičnosti koji je potvrđen Ustavom.
Odluka br.6169 od 16.decembra 2003.god. je još jasnija.
Teritorijalni administrativni sud Veneta uzima u obzir slučaj u kojem je zainteresovanoj osobi odbijen zahtev za regulisanje zato što je ista bila prijavljena za prekršaje u materiji prostitucije.
Sud kaže: «Obaveštava se kolegijum da je jedina ustavno korektna interpretacija ona koja predviđa da obična prijava ne može da predstavlja prepreku za regulisanje, nego tako nešto predstavlja prijava posle koje su pravne tj.administrativne vlasti izvrednovale činjenice. Jedna stroga interpretacija norme bi mogla neizbežno da iznese probleme o njenoj ustavnoj legitimnosti jer se ne može prihvatiti da jedna obična prijava, koja sama po sebi ne utvrđuje ništa o zainteresovanoj osobi, može da predstavlja prepreku za regulisanje. Zaključak je da se ne može negirati dozvola za boravak ako nije utvrđen i proveren kazneni postupak koji se vodi na ime stranca.»
Odlukom br.6149 od 11.decembra 2003.god. teritorijalni administrativni sud Veneta šta više uzima u obzir slučaj u kojem je podnešena prijava za određeni prekršaj (član 648 kaznenog kodeksa o utaji), ali posle provere činjenica smatra da se prekršaj mora «rikvalifikovati», tako da se procedura potvrđena kao utaja na osnovu površnog pregleda činjenica može definisati ne kao utaja nego kao falsifikovanje(predviđeno članovima 477 i 492 kaznenog kodeksa) koje samo po sebi ne spada pod kaznene pretpostavke predviđene zakonom. Sud dakle ne postavlja čak ni problem pogledati da li je prijava zasnovana na nečemu ili nije.
Ako bi osoba realno bila kriva za prekršaj falsifikovanja (verovatno što se tiče dokumenta) tako nešto ne bi moglo da spreči predavanje zahteva za regulisanje, a zakon ne bi mogao da opravda odbijanje istog zahteva.
I u ovom slučaju žalba je prihvaćena i to na osnovu drugačije pravne kvalifike činjenica koja je formirala objekat prijave.
Odlukom br.5942 od 27.novembra 2003.god. teritorijalni administrativni sud Veneta je sagledao meru odbijanja zahteva za regulisanje koja je bila utvrđena društvenom opasnošću osobe ne iznoseći ni minimalne motive. Društvena opasnost zainteresovane osobe se praktično utvrđuje samo na osnovu činjenice što prethodno zapisana mera isključenja iz zemlje nije bila povučena.
Podsećamo da zakon u materiji regulisanja precizira da jednostavno postojanje mere isključenja (koja nije izvršene uz pratnju do granice) nije problem. Isključenje može automatski da se povuče pred vrednovanjem društvenog uključenja subjekta.
Znamo da su u većini slučajeva prethodno izdate mere isključenja bile automatski opozvane uzimajući u obzir činjenicu da imati posao i stan predstavlja dovoljan element društvene integracije.
Ali u ovom slučaju – nismo saznali zašto – Prefekt Venecije je negirao zahtev za regulisanje jer je odbio da opozove staru meru isključenja, a za negirani zahtev nije izneo motive nego se samo ograničio da iznese da je osobe opasna za društvo.
«U slučaju ponovnog pregleda zahteva – kaže sud – ako se stranac društveno integriše moguće je opozvati prethodno izdatu meru isključenja ili bar sagledati ovu tačku. Pored toga ne rezultira da je isključenje bilo izvršeno uz pomoć snaga javnog reda tako da ne postoji mogućnost negirati proces regulisanja predviđen zakonom.
Ne izvršena istraga tj.ne vrednovanje činjenica postaje dovoljan motiv za prihvatanje žalbe i poništavanje mere isključenja.»
Ni u ovom slučaju odbijanje mere regulisanja nije bilo validno motivisano.
Prema zakonu u materiji regulisanja postojanje prijave za posebne prekršaje bi trebalo da predstavlja motiv odbijanja zahteva za regulisanje, ali kako smo videli interpretacija koju je prihvatio teritorijalni administrativni sud prelazi bukvalnu formulaciju norme. Drugim rečima kaže se da se ne može stabilisati nikakav automatski odnos između postojanja prijave i odbijanja zahteva za regulisanje zato što bi se drugačije prekršio princip ne krivičnosti stabilisan našima Ustavom.
Jedina moguća interpretacija jeste da ne postoji nikakav automatski odnos i u krajnjem slučaju administrativna vlast je ta koja ima obavezu da izvrednuje slučaj po slučaj i to samo konkretnim sagledanjem činjenica. Samo u ovim slučajevima može da postoji motivisano odbijanje zahteva nakon detaljne istrage isključujući dakle bilo koji automatski odnos.
– Stara isključenja iz zemlje
Druga prepreka predviđena zakonom u materiji regulisanja jeste isključiti iz procedure regulisanja one koji, pored prijave i za najmanje prekršaje predviđene članovima 380 i 381 kodeksa kaznenog procesa, imaju na teretu i staru meru isključenja iz zemlje.
Postojanje stare mere isključenja iz zemlje uz prijavu podnešenu za bilo koji, pa čak i minimalan prekršaj, značilo bi prema formulaciji norme validan razlog za odbijanje zahteva za regulisanje. Ali što se toga tiče teritorijalni administrativni sud Veneta je prihvatio drugačiju interpretaciju koja isključuje bilo koji automatski odnos u ovom smislu.
Uzimajući u obzir slučaj zaključen odlukom br.6155 od 11.decembra 2003.god. teritorijalni administrativni sud Veneta iznosi da bi mera za koju je podneta žalba mogla da bude motivisana na osnovu dva aspekta:
– prethodna mera isključenja koju je odredio prefekt 18.juna 2002.god., dakle pre stupanja na snagu norme regulisanja
– izlaganje kaznenom postupku zbog davanja lažnih podataka, dakle prijava za prekršaj najskromnije težine.
Sa fomalne tačke gledišta dva aspekta bi – prema formulaciji zakona – bila dovoljna radi negiranja zahteva za regulisanje.
«U svakom slučaju – iznosi teritorijalni administrativni sud – na osnovu formulacije norme u materiji regulisanja tj.člana 1 Zakona 222/2002 moguće je povući prethodno izdatu meru isključenja. Ne bi bilo moguće povući meru isključenja izvršenu uz pratnju do granice, ali o tome se ne govori u ovom slučaju, pa tako isključenje predstavlja apsolutno sporedan element jer se može povući ukoliko se stranac društveno integriše u Italiji, kao u ovom slučaju.
Kao kazneni postupak posmatra se kako interpretacija u saglasnosti sa Ustavom ne dozvoljava negiranje regulisanja samo na osnovu prijave ili postojanja kaznenog postupka ako ne postoji odluka kaznene ili administrativne vlasti.»
Dakle žalba je prihvaćena zato što ako je s jedne strane moguće povući meru isključenja, s druge strane obična prijava nije dovoljna da automatski zabrani perfekcionisanje procedure regulisanja. Dakle čak se i u slučaju postojanja mere isključenja uz prijavu podnešenu za prekršaj bilo koje težine isključuje svaki automatski odnosi. Svi oni kojima je zahtev za regulisanje odbijen imaju mogućnost da podnesu žalbu. Ako se žalba podnosi na teritoriji Regije Veneto postoje velike šanse da ista bude prihvaćena zato što se zasniva na interpretaciji koju je već primenio teritorijalni administrativni sud Veneta.
Što se potvrđenog principa tiče slične su i dve preostale odluke br.6154 i br.6153 predate 11.decembra 2003.god.
I u ovim slučajevima (postojanje mere isključenja iz zemlje i kaznenog postupka u odnosu na one koji traže da se stave u regolu se potvrđuje ne prihvatljivost bilo kojeg automatskog odnosa, primenjujući zakon koji je u saglasnosti sa našim Ustavom. Dakle ako se s jedne strane smatra da bi isključenje moglo da se povuče pod uslovom da se zainteresovani radno integriše, s druge strane se isključuje automatski odnos i prijava ne važi ako administracija nije razmotrila činjenice i nije pokrenula odvojenu istragu.
Tako je u ovim slučajevima mera odbijanja zahteva za regulisanje bila prihvaćena.
– Isključenje iz zemlje uz pratnju do granice
Stigli smo i do poslednje tačke odluke teritorijalnog administrativnog suda Veneta tj.do problema koji se odnosi na odbijanje zahteva za regulisanje.
Sećam se da zakon u materiji regulisanja predviđa da se ne mogu staviti u regolu osobe kojima je izrečena kazna deportovanja uz pratnju do granice.
Pod kaznom deportovanja koja se vrši uz nasilnu pratnju do granice ne misli se naravno na bilo koju kaznu deportovanja, nego samo na kazne deportovanja koje ne samo da su pismeno zabeležene nego su i konkretno izvršene na silu.
Drugim rečima zakon isključuje mogućnost stavljanja u regolu samo u slučaju u kojem je zainteresovanom izrečena kazna isključenja iz zemlje i fizički je odveden do granice (direktno ili posle internisanja u nekom od prihvatnih centara) i predat vlastima njegove zemlje.
Znamo za mnoge odluke u kojima je odbijanje zahteva za regulisanje motivisano činjenicom da je zainteresovanom trebala da se zabeleži kazna deportovanja, ali je sve te odluke teritorijalni administrativni sud Veneta poništio upravo zbog činjenice što osoba nije bila naslino odvedena do granice. U stvari u meri odbijanja se kaže da je zainteresovanom trebala da se zabeleži kazna deportovanja uz nasilno odvođenje do granice, ali se ne navodi niti jedan element koji bi potvrdio da je tako nešto realno i učinjeno.
Pošto sam po profesiji advokat verifikovao sam da je osobama koje kažu da nisu nikada napustile Italiju i da nisu nikada bile nasilno odvedene do granice odbijen zahtev za regulisanje (logično govore istinu jer su još uvek ovde, a podnele su i zahteve za regulisanje), zato što rezultiraju kao osobe kojima je trebala da se zabeleži kazna deportovanja i nasilnog odvođenja do granice. Ali tako nešto se nikada ne bi moglo utvrditi.
Ove pogrešne informacije zbog kojih su zabeležene pogrešne kazne verovatno se mogu pripisati dvosmislenim podacima unešenimu kompjuter. Možda službeni podaci vlade u materiji deportovanja – kako bi se se pokazalo da se mnogi stranci klandestinci «izbacuju»– i nisu ipak toliko ispravni.
Vrlo često se samo odluka o deportovanju zainteresovanog uz poziv da napusti Italiju meša sa deportovanjem koje je stvarno trebalo da se izvrši uz nasilno odvođenje do granice. Zbog toga su mnoge osobe već podnele žalbe i zahvaljujući njima danas imamo odluke teritorijalnog administrativnog suda koje potvrđuju principe koje mogu da iskoriste i druge osobe. Mnogi su u stvari predali žalbu izjavljujući: «Moj zahtev za regulisanje je odbijen zato što sam nasilno odveden do granice, ali se tako nešto nikada nije desilo.»
Teritorijalni administrativni sud Veneta dakle sve ove kazne smatra nelegitimnima zato što osoba u stvari nije bila deportovana i nasilno odvedena do granice, a ne navodi se ni do koje granice je stranac odveden i kada.
Odlukom br.6152 od 11.decembra 2003.god. teritorijalni administrativni sud Veneta uzima u obzir slučaj negiranja regulisanja pred tri davno zabeležene kazne isključenja iz zemlje. Prva kazna je bila zabeležena 1993., a druga i treća 1997.god. Iz objašnjenja iznešenog u kazni koja kaže se zainteresovani mora deportovati ne vidimo da je predviđena i pratnja do granice i pošto ne postoji pretpostavka predviđena zakonom koja negira regulisanje sud smatra da istu kaznu treba poništiti.
Slične motive sadrže i odluke br.6146 i br.6148 od 11.decembra 2003.god. Radi se o merama odbijanja zahteva koje je automatski prihvatila Kvestura Verone sa sličnim motivima.
Kao što se vidi izdate su mnoge odluke, a to znači da su podnešene mnoge žalbe nakon mnogih odbijenih zahteva za regulisanje, ali ono što je važno zapaziti jeste da teritorijalni administrativni sud Veneta za sada isključuje svako automatsko prihvatanje odluka.
– Osobe koje su bile optužene na kaznenom postupku mogu da zatraže da se stave u regolu i mogu da podnesu žalbu u vezi odbijanja zahteva za regulisanje.
– Osoba kojoj je prethodno izrečena kazna deportovanja, a koju prefekt nije poništio, može da podnese žalbu u vezi odbijanja zahteva za regulisanje i podnese još jednu žalbu teritorijalnom administrativnom sudu.
– Obaveštenja informativnog sistema Šengena
Još jedan motiv iz kojeg se zahtevi za regulisanje često odbijaju jeste što su zainteresovani zabeleženi u informativni sistem kao osobe koje ne mogu da stupe na teritoriju Šengena.
Prema predviđanjima Zakona 202/2002 procedura regulisanja se u ovakvim pretpostavkama ne bi mogla perfekcionisati, ali se teritorijalni administrativni sud Veneta pozabavio i ovim slučajem.
Odlukom br.6156 od 11.decembra 2003.god. teritorijalni administrativni sud potvrđuje da: «Interpretacija koja poštuje naš Ustav ne može ništa drugo no da obaveže administraciju da iz strane zemlje nabavi dokumentaciju koja iznosi zašto osoba ne može da stupi na prostor Šengena, jer pretpostavke predviđene normom Šengenskog tratata idu od beleženja težih prekršaja do običnih administrativnih neregularnosti koje između ostalog u takvim slučajevima dovode do podnošenja čisto privremene prijave.»
U mnogim slučajevima se desilo da je osobama negirano stavljanje u regolu zato što su bile zavedeni u informativnom sistemu Šengena kada su u međuvremenu vlasti strane zemlje već poništile njihovu prijavu. Ni u ovom slučaju ne postoji automatsko preuzimanje podataka, jer nije dovoljno reći da je «stranac zabeležen» nego je potrebno specifikovati iz kojih razloga je tako nešto učinjeno i pre svega navodeći specifičnu meru vlasti strane zemlje koja je prihvatila prijavu.
Opšta mera odbijanja zahteva za regulisanje samo zato što je zainteresovani zabeležen u informativnom sistemu Šengena predstavlja – na osnovu interpretacije teritorijalnog administrativnog suda Veneta i neophodnog poštovanja principa našeg Ustava – nelegitimnu meru protiv koje se može podneti žalba.