Problemi sa primenom Zakona o doseljeništvu
Što se italijanske Vlade tiče, 3.septembra je objavljena vest da je gotova skica Pravilnika o primenama koja bi (na osnovu onoga što je predviđeno Članom 34 Zakona Bosi-Fini) trebala da uredi i Pravo na azil stvarajući sedam teritorijalnih Komisija koje će biti zadužene da vrše tzv.ubraznu – ako ne i zbrzanu – proceduru pregledanja zahteva za azil.
Postoji međutim obazrivost što se tiče predloga koji bi trebali da se iznesu na kraju i koji bi trebali da se urede na nivou Vlade: o ovim argumentima, ali i o Pravilniku o primenama Zakona Bosi-Fini na osnovu kojeg bi trebalo da se započne sa izdavanjem famoznih boravišnih ugovora, se malo govori.
Već se iz novinskih članka i stavova pojedinaca vidi kako bi eventualna primena Zakona Bosi-Fini – kako je aktuleno formulisan – u kvesturama i prefekturama dovela do haosa zato što ne postoje strukture, personal i sredstva za obnavljanje boravišnih ugovora svaki put kada radnik menja radni odnos. Ako se već aktuelno, putem normalne procedure za obnovu boravišne dozvole, u nekim kvesturama čeka i do godinu dana – kao što je na primer u Kvesturi Venecije koja je možda jedan od najozbiljnijih slučajeva – lako je prepostaviti šta bi moglo da se desi ako bi se pokrenula procedura koja nameće zainteresovanim osobama i njihovim davaocima posla da sklope ugovor o boravku i da u isto vreme obnove čak i boravišnu dozvolu prilikom svake promene davaoca posla ili prilikom svake obnove radnog ugovora na određeno vreme.
Ako se zatim ovoj dopuni o boravišnim ugovorima doda činjenica da prema Zakonu Bosi-Fini boravišne dozvole traju manje, jer je zakon povezao trajanje boravišne karte sa trajanjem radnog ugovora, smatrati da se tako nešto može učiniti na osnovu izvora kojima momentalno raspolažemo je čista fantazija.
Mnogi su verovatno shvatili ozbiljnost ove situacije pa je u toku diskusije iznešen Predlog o produžavanju minimalnog trajanja boravišne dozvole kako bi se izbeglo rasulo, ali još uvek nemamo potvrdu o tome da li se radi o zreloj odluci Vlade i da li su to odluke koje se nalaze u okviru Pravilnika o primenama.
Prihvatni centri van Evropske zajednice
Činjenice koje su se verifikovale ovog leta, među kojima dolazak broda “Kap Anamur” ali i prethodni i budući dolasci mnogobrojnih zatražilaca azila na italijanske obale, su dovele do iznošenja zaista suludih predloga.
Nemački ministar Oto Šili je dao predlog o izgradnji prihvatnih centara na severu Afrike gde bi trebale da se otvore agencije u kojima bi radili funkcioneri zemalja članica koji bi trebali da odluče ko može da uđe u Evropu. U centrima bi trebali da se pregledaju zahtevi afričkih zatražilaca azila pre njihovog ulaska u Evropu.
Predlog se nadovezuje na ideju koju je prošle godine dala Velika Britanija, a koju su neke zemlje Evropske zajednice, među njima i Nemačka, ozbiljno iskritikovale. Nemačka je posle “nezgode” sa brodom “Kap Anamur” izgleda promenila stav videvši da, prema onome što izjavljuje nemački ministar, predlog sve do sada nije doveo do negativnih reakcija ostalih zemalja članica. Čak je i novi evropski ministar Roko Butiljone u jednom intervjuu za nemački radio izjavio da “…se radi o dobroj ideji koja će izbeglicama dati mogućnost da uđu u Evropu legalnim putem”. Nemačka i Italija između ostalog rade na zajedničkom projektu za koji se posebno zalaže ministar Unutrašnjih poslova Pizanu koji će biti predstavljen prilikom susreta pet velikih sila (nazovimo ih tako!) – Italije, Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Španije – koji će se polovinom oktobra održati u Firenci. Projekat bi trebao da podrži zajedničku borbu protiv tajnog doseljništva, uzimajući u obzir svih 25 zemalja članica Evropske zajednice.
Pitamo se kako se ovi prihvatni centri – iako bi prikladniji termin bio zatvorski centri – misle napuniti kandidatima koji traže azil u evropskim zemljama: pucamo od znatiželje da vidimo i od smeha da zamislimo osobe koje, kako bi predale zahtev za azil, samostalno odlaze u prihvatne centre; to su centri koji bi slično tome trebali da se otvore na obalama Afrike i koje će voditi, ne zna se uz koju garanciju o poštovanju ljudskih prava, pretpostavljeni funkcioneri evropskih zemalja koje su u isto vreme i vlasnice ovih agencija.
Sumnjamo da će se osobe, koje nameravaju da iskoriste pravo na azil u Italiji ili drugim zemljama Evropske zajednice, obratiti ovim prihvatnim centrima kako bi predstavile svoju situaciju dok se još uvek nalaze u blizini zemalja iz kojih beže. Verovatnije je da će ove osobe izabrati put slobode, sve dok je mogu sačuvati na ličnom novou, i da će tražiti svoju sudbinu direktno u Evropi, ne tražeći pomoć od ovih agencija čije bi garancije o nejednakosti i korektnosti trebale da se zasnivaju samo na rečima, pošto faktički ne bi postojala mogućnost realne kontrole u stranim zemljama.
Modifike Zakona Bosi-Fini
Novine objavljuju vest da je pripremljena skica zakonoskog dekreta koja se odnosi na “popravke” koje Vlada obavezno mora da napravi u Zakonu Bosi-Fini što se tiče vršenja mere isključenja uz momentalnu pratnju do granice. Ustavni sud je, kao što je poznato, proglasio nelegitimnom normu Zakona Bosi-Fini u delu u kojem nije zagarantovana kontrola Vrhovnog suda što se tiče lišavanja lične slobode klandestinaca i kada se mera isključenja izvršava momentalno, ne dozvoljavajući pregled i verifiku pravnih vlasti, niti pravo na odbranu.
U vestima se kaže da je dekret zakona pronašao soluciju predajući kompetentnost sudiji (“giudice di pace”) što se tiče ispitivanja direktno zainteresovane osobe, tako da isti sudija predstavlja kompetentnu pravnu vlast koja prihvata ili odbija meru o lišavanju slobode i kasnije odlučuje o momentalnom isključenju iz zemlje. Nadamo se da se radi o stvarnom, efektivnom ispitivanju, tj. o ispitivanju koje podrazumeva saslušanje zainteresovane osobe uz prisustvo branioca.
Bode oči kako se sudiji, koji se normalno bavi manje važnim problemima, žele poveriti pitanja koja se međutim odnose direktno na ličnu slobodu pojedinaca, tamo gde su ostale mere koje se odnose na ličnu slobodu pojedinaca poverene, prema italijanskom zakonu, sudiji prvog stepena.
Ovo nas navodi da pravimo razliku između sudije za siromašne i sudije za normalne ili tzv.dobrostojeće građane što nas ozbiljno zabrinjava. Postoje, kao što se kasnije videlo, dodatni problemi finansijskog karaktera: nedostaje novac za finansiranje sudija i zadržavanja osoba u privremenim prihvatnim centrima pre njihovog deportovanja. Procenjeno je da je za finansiranje sudija potrebno 4,1 milion eura, a ministarstva se još uvek nisu dogovorila o nadoknađivanju fondova neophodnih za operativnosti ovog zakonskog dekreta koji bi odmah mogao da postane operativan krećući od dana objave, pod uslovom da postoji novac za sve troškove.