Više puta smo govorili o sudovima koju su istakli da ne samo da Zakon Bosi-Fini, nego uopšte većina normi o doseljeništvu, krše Ustav.
Pitanja koja su bila postavljena Ustavnom sudu su u međuvremenu utvrđena.
Do nedavno smo govorili da treba pregledati oko 460 molbi, ali neslužbeni izvori kažu da je Ustavnom sudu radi ispitivanja nelegitimnosti o profilima primene i interpretacije Zakona Bosi-Fini predato oko 760 molbi.
Najnovija vest je odluka kojom se potvrđuje kao neustavnim nasilno deportovanje stranca kojeg snage javnog reda prate do granice, a koje se opet vrši bez potvrde magistrata i ne davanja mogućnosti osobi da se brani.
Ovo znači kršenje člana 13 Ustava koji izričito zabranjuje ograničavanje lične slobode, dakle bilo koju formu ograničavanja lične slobode, pa bila ona i administrativnog tipa, koju međutim primenjuju odgovorne vlasti bez kontrole magistrature.
Odluka se ne odnosi posebno na Zakon Bosi-Fini, nego na normu koja je faktički “prokrčila put” novom Zakonu o doseljeništvu, a koju je vlada centralne desnice hitno prihvatila neposredno pre stupanja na snagu Zakona Bosi-Fini. Radi se o Zakonu br.106/2002 koji je Zakon Turko-Napolitano modifikovao 1998.god.
Podsetićemo da je već Zakon Turko-Napolitano predviđao deportovanje iz zemlje uz nasilnu pratnju do granice.
U originalnom tekstu zakona je bilo predviđeno da se mera isključenja iz zemlje može izvršiti bez ikakve kontrole pravnih vlasti. To je dakle mogla da bude mera isključenja koja se odmah izvršavala, jer stranac nije morao da prođe ni kroz privremeni prihvatni centar – možda zato što je postojalo odmah na raspolaganju prevozno sredstvo, a osoba koja je trebala da bude deportovana je već bila identifikovana i imala je dokumente koji su bili dovoljni za deportovanje. U ovom slučaju dakle, prema onome što je nalagao Zakon Turko-Napolitano, nije bilo neophodna niti predviđena kontrola pravnih vlasti što se restrikcije lične slobode tiče.
U svakom slučaju je očigledno da se – ako se osoba zatvara u privremeni prihvatni centar ili se nasilno odvodi do granice – govori o ograničavanju lične slobode. Drugim rečima, osoba nije slobodna da radi ono što hoće, nego se na silu odvodi van nacionalne teritorije protiv svoje volje i ako bi se usprotivila načinila bi prekršaj.
Koncept dakle ograničavanja lične slobode se ne može odnositi samo na uhapšenog subjekta ili zatvorenika u tehničkom smislu, nego se odnosi na bilo koji uslov ili akciju koju subjekat mora da istrpi nemajući mogućnost da se usprotivi ili izbegne tako nešto.
Originalan tekst Zakona Turko-Napolitano je još u svoje vreme izneo da ova norma ne poštuje opšte principe Ustava, posebno princip sadržan u članu 13 (koji brani lišiti lične slobode bilo kojeg državljanina, pa bio on i stranac, nezavisno od regularnosti njegovog boravka), ako ne postoji kontrola pravnh vlasti.
Drugim rečima, osnovni princip italijanskog Ustava kaže da sve ono što se odnosi na sferu lične slobode moraju da kontrolišu pravne vlasti garantujući dakle pravo na odbranu.
Pošto Zakonom Turko-Napolitano ovako nešto nije bilo predviđeno, vlada centralne desnice je – Zakonom 106/2002 – kako se kaže stavila “ruke ispred” i pokušala da majstorski izbegne pitanje neustavnosti koje bi moglo da spreči deportovanje iznoseći predlog da pravne vlasti moraju da izdaju potvrdu o meri deportovanja u roku od 48 sati. Ova potvrda međutim predviđena normom nije jasno iznela da se u okviru procedure utvrđivanja mora lično saslušati stranac koji bi trebao da bude deportovan kako bi mu bilo dozvoljeno da se odbrani i iznese svoje mišljenje. Šta više, pravnim vlastima je dozvoljeno da izdaju ovu potvrdu u roku od 48 sati, ali zainteresovana osoba je mogla možda već da bude deportovana. To znači da je ova potvrda bila obična proforma – tj.osoba koja je bila lišena slobode nije morala lično da bude prisutna kako bi se odbranila – i mogla je da se izdati čak i posle deportovanja. Ova potvrda je u suštini bila potvrda koja se ograničavala da tako reći formalno konstatuje regularnost mere isključenja iz zemlje. Drugim rečima, radilo se samo o papirima.
Ustavni sud je međutim putem odluke, čiji motivi još uvek nisu javno iznešeni – ali koji sigurno imaju veze sa ovim argumentima – izneo da je neophodna efektivna potvrda, a ne tzv.potvrda proforme.
To znači da ako naš Ustav nameće kontrolu pravnih vlasti ne čini to kako bi se ispisivali papiri nego kako bi se zagarantovalo pravo na odbranu. Ako je dakle ovo funkcija potvrde koju izdaju pravne vlasti onda se ista može koristiti samo kako bi se direktno zainteresovanoj osobi dozvolilo da bude prisutna i vrši pravo na odbranu; što znači da se deportovanje iz zemlje ne može izvršiti ako prethodno nije bila saslušana direktno zainteresovana osoba. Formalno dakle nije moguće izdati potvrdu posle već izvršenog deportovanja.
Potvrda se mora uvek izdati pre izricanja mere isključenja iz zemlje (deportovanja) i zainteresovana osoba mora da ima mogućnost da se odbrani. U ovom slučaju se ne radi o običnom hiru garantista ili argumentu koji bi trebao da omete one koji bi želeli dobro da vladaju.
Radi se o osnovnom principu.
Pokušaćemo da navedemo neke primere.
Ako nije dozvoljena puna i efektivna kontrola pravnih vlasti nego se ista vlast ograniči da kontroliše da li je parče papira dobro napisano, drugim rečima da je meru deportovanja koju je doneo prefekt ili načelnik u kvesturi dobro izvršio, jasno je da ne postoji ni mogućnost verifikovati da li je policija napravila greške.
Prave se mnogobrojne greške zato što haos oko deportovanja, tako kako su organizovana u poslednje vreme, stvara uslove za tako nešto.
Kada se radi sa hronometrom, kada avion treba da poleti, a treba ga napuniti, jasno je da se nema vremena za provere. Postoji rizik zatamniti neke pojedinosti koje možda neće biti važne za radnike u sektoru, ali su od osnovne važnosti za one koji rizikuju da vide uništene životne planove i za one koji, pre svega, u stvari žive legalno u Italiji ali nemaju mogućnost da to dokažu zato što im se negira pravo da razgovaraju sa magistratom tj.sa organom vlasti koji može da se odluči za verifike koje možda prethodno nisu bile napravljene.
Pogledajmo situacije koje bi mogle da se izbegnu ako bi se zagarantovalo efektivno pravo na odbranu i ako bi se pre svega dozvolila privremena suspenzija mere od 48 sati u toku kojih bi magistrat mogao efektivno sve da proveri i dopusti strancu da se brani.
Slučaj državljanina Pakistana i policije koja je slabo upoznata sa normama.
Nedavno sam zastupao jednog državljanina iz Pakistana koji godinama regularno boravi u Italiji, radi, plaća porez, dohotke, stan itd.
Posle nekoliko godina njegov otac – sa turističkom vizom – dolazi u Italiju kako bi upoznao unuka i video svog sina. Ovaj mladić kreće vozom iz Veneta i, pošto je morao da putuje noću kako bi otišao po oca na aerodrom, odlučuje da ostavi kući dozvolu za boravak kako bi izbegao eventualnu krađu pošto je dobro poznato da se po noćnim vozovima ”muvaju” džeparoši. Ovaj momak je dakle putovao imajući italijansku ličnu kartu.
Već posedovanje lične karte dokazuje da ova osoba redovno boravi u Italiji, ali to očigledno nije zadovoljilo pograničnu miliciju na aerodromu zato što možda slabo poznaje norme. Pošto momak nije odmah, na zahtev milicije, pokazao svoju dozvolu za boravak, dao je ne samo opšte podatke boravišne dozvole nego je naveo i kvesturu koja je dozvolu izdala– što bi na osnovu obične verifike pri terminalu dozvolilo da utvrdi regularnost njegovog boravka – ali mu je zapisana mera isključenja iz zemlje.
Na svu sreću nije bio odveden – možda zato što su sva mesta već bila popunjena – avionom kojim je došao njegov otac i deportovan na silu u svoju zemlju… Ovaj državljanin Pakistana je tako podneo žalbu ostajući u Italiji i poništio je meru isključenja.
Ako bi u ovakvim slučajevima bila predviđena i primenjena provera pravnih vlasti pretpostavljamo da bi se svaki magistrat sigurno odlučio za proveru o posedovanju boravišne dozvole i odbio bi da potvrdi meru isključenja smatrajući je nelegitimnom.
Ovako nešto se međutim ne bi desilo na osnovu normative koja se primenjivala sve do danas i koju je Ustavni sud proglasio nelegitimnom.
Prema onome što kaže norma koja se primenjivala sve do danas magistrat bi pronašao na stolu (kako bi proverio) samo parče papira i mogao bi samo da prekontroliše da li je to parče papira dobro napisano. Na papiru bi sigurno bilo napisano da stranac nije imao dozvolu za boravak i da se zadražavao na italijanskoj teritoriji u neregularnim uslovima.
Ali pošto ne bi postajala mogućnost saslušati drugu stranu, magistrat bi morao da poveruje u ono što je milicija pogrešno zapisala, potvrđujući meru isključenja.
Između ostalog potvrda svakako ne bi uticala – čak ni ako bi je magistrat odbio – na efektivnost deportovanja zato što je osoba mogla u međuvremenu već da bude deportovana bez ikakvih problema i da joj se tako nametne da podnese žalbu iz Pakistana.
Jasno je da osoba ne zna baš uvek kojem italijanskom advokatu treba da se obrati (advokatu koji bi mu zagarantovao efikasnu pomoć u kratkom vremenskom roku koji je predviđen za podnošenje žalbe) i teško da bi mogao da ga pronađe boraveći u Pakistanu.
Žurba za deportovanjem
Vrlo su česti slučajevi u kojima se mera isključenja iz zemlje izriče osobama koje ne nose sa sobom dozvolu za boravak.
Istina je da zakon kaže da se dozvola za boravak mora uvek nositi sa sobom, ali zakon ne predviđa isključenje iz zemlje kao kaznu zbog ne nošenja dozvole za boravak.
Nigde ne piše da stranac koji je ”uhvaćen” bez dozvole za boravak mora istog momenta da bude deportovan. Takva kazna ne postoji i od momenta od kojeg je zakon ne predviđa ne može se sigurno primeniti.
Međutim, često se dešava da policija kontroliše strane državljane na mestima koja su puna ljudi kao što su železničke stanice, sajmovi (vašari) i pijace. Kada se verifikuje da osoba ne nosi sa sobom dozvolu za boravak istog momenta se primenjuje mera isključenja iz zemlje, iako osoba izjavljuju da joj je dozvola za boravak ostala kući.
Obavešteni smo o čestoj praksi kao što je ona ne dozvoliti osobama – čak ni uz pratnju policije – da odu kući po dozvolu. U ovakvim situacijama (nemajući efektivnu potvrdu odgovornog magistrata) osoba se može nasilno odvesti do granice ne pružajući joj mogućnost da se brani.
Svima je poznato da je kasnija odbrana mnogo teža i skuplja. Teško je zamisliti da će zainteresovana osoba iz inostranstva uspeti da pronađe advokata, da formalizuje odnos, dobije parnicu, a zatim i odštetu za svu nanešenu štetu.
Zamislimo na primer troškove prevoza, ali i ozbiljnije posledIce: pošto može da prođe dosta meseci, zainteresovani bi mogao da izgubi radno mesto i da u međuvremenu, ne plaćajući kiriju, izgubi čak i stan koji je jedva pronašao, kao što je već dobro poznato.
Maloletnici
Nedavni izveštaj Udruženja ”Doktori bez granice” iznosi da su u privremene prihvatne centre odvođena čak i maloletna deca. Znamo da zakon brani deportovanje maloletnika ali ipak – u slučaju u kojem se ne prolazi kroz privremene prihvatne centre nego se osoba odmah nasilno odvodi do granice – nedostatak efektivne kontrole pravnih vlasti može da dozvoli da se greškom deportuju osobe koje se po zakonu ne bi mogle deportovati.
Zatražioci azila
Isti princip važi i za osobe – a ovakve situacije su na žalost česte – koje strahuju od perzekucije ili nehumanih tretiranja iz političkih, verskih ili rasnih motiva nakon deportovanja od vlasti u svojoj zemlji ili vlasti neke treće zemlje koja bi mogla zatim da ih isporuči vlastima zemlje porekla.
Druge pretpostavke
Druga pretpostavka je ona gde postoji stranac bez dozvole za boravak koji međutim ispunjava jedan od uslova predviđenih članom 19 koji stabiliše zabranu deportovanja u određenim slučajevima kao što je slučaj osobe koje žive zajedno sa supružnikom/com ili rođakom italijanom do četvrtog kolena ili kao što je slučaj žena u drugom stanju.
Drugim rečima: ako ovakve situacije ne utvrde vlasti policije, dakle ako se osoba greškom odmah i nasilno odvede do granice, aktuelno ne postoji efektivan filter koji bi omogućio izvrednovati ove razloge i blokirati deprtovanje pre nego što se isto izvrši.
Ustavni sud je ispravno izneo da je ova norma nelegitimna zato što izlaže širok i znatan broj subjekata – koji između ostalog redovno borave na italijanskoj teritoriji – riziku lišavanja lične slobode ne pružajući im efektivnu mogućnost odbrane.
Podsećamo da postoji oko 670 odluka koje su doneli razni tribunali koji su podvrgli Zakon Bosi-Fini (i norme povezane sa istim) proveri ustavne legitimnosti. Kao što je poznato i ispravno, Ustavni sud daje i daće prednost pitanjima koja se odnose direktno na pitanja povezana sa ličnim slobodama tj.prvo će se pozabaviti ozbiljnijim, a zatim i ”manjim” problemima.
Tek treba otkriti sva neustavna pitanja koja bi mogla da se istaknu kada Zakon Bosi-Fini postane operativan kako što se tiče zatražilaca azila – dakle pravilnik o primeni u materiji prepoznavanja statusa izbeglice – tako i što se tiče primene predviđenog boravišnog ugovora koji predstavlja drugu vrlo interesantnu stvar sa tačke gledišta ustavne legitimnosti.
Boravišni ugovor
Što se ovog argumenta tiče, podsetićemo da boravišni ugovor kako bi bio sklopljen i obnovljen, traži ne samo da se stranac primerno ponaša i radi u regoli plaćajući porez, nego traži da ima i dovoljno komforan stan na osnovu regionalnih parametara javne rezidentne gradnje, stvar koja evidentno predstavlja diskriminaciju. Očigledno je da državljanin Italije može legalno da radi iako spava pod mostom dok stranac – ko zna zašto – ne može legalno da radi ako nema stan koji je čak i dovoljno komforan i koji, kao što svi znamo, košta dosta.