Dozvola za boravak iz humanitarnih motiva je predviđena u članu 5 stav 6 Jedinstvenog Teksta i 24.februara spis, koji je objavljen samo nekoliko dana kasnije, je podelio indikacije kvesturama o obnovi dozvoli za boravak iz humanitarnih motiva uzimajući u obzir (vrlo čest) prolem: «Ko nastavi da boravi bez pasoša ili nekog drugog dokumenta ili ko, imajući ga u momentu izdavanja prve dozvole za boravak, sada ga više nema ili je istekao može da ostane u Italiji prepoznajući mu posebnu objektivnu situaciju povezanu, na osnovu elemenata koje je izvrednovala citirana komisija, sa konkretnim izlaganjem rizika zbog lične nepovređenosti ili vršenja osnovnih prava osobe.»
Već je u toku procedure obnove ovih posebnih dozvoli za boravak došlo do usporavanja zbog predviđene verifike (koju bi trebala da izvrši samo komisija) o nastavku rizične situacije koja bi mogla da opravda zahtev za obnovu dozvole za boravak. Komisija bi dakle trebala teoretski da izvrši vrednovanje slučaja po slučaj vrednujući pre svega uslove koje je iznela direktno zainteresovana osoba dajući izjave kvesturi kako bi ova obnovila dozvolu za boravak. samo pod uslovom da se smatra da trajanje opravdanog straha za ličnu oštećenost ili svakako zbog izlaganja rizika koji se odnose na osnovna prava osobe u slučaju povratka u matičnu zemlju.
Kada se jednom pređe ovaj stepenik (pozitivno mišljenje Komisije), ostaje problem nemanja ili isteka pasoša. Kvesture, po praksi, odbijaju da uzmu u obzir bilo koju pratiku obnove dozvole za boravak, čak i raznih vrsta, kada stranac ima pasoš koji je istekao ili uskoro ističe. U ovakvim slučajevima stranac se obično poziva, ne uvek ljubazno, da se obrati ambasadi svoje zemlje kako bi zatražio i dobio obnovljen pasoš iznoseći da će samo posle moći da uzmu u obzir zahtev za obnovu dozvole za boravak.
Kako bi naveli primer rećićemo da izbeglice sa Kosova nemaju hrabrost da se obrate konzulatskim vlastima njihove zemlje, zato što se boje da će ih prijaviti zbog podnošenja zahteva za humanitarnu zaštitu u Italiji, napadajući članove porodice koji su ostali u domovini.
Spis od 24.februara, pozivajući se na jedan jako stari spis Ministarstva Spoljnih Poslova od 31.oktobra 1961.god., precizira da samo pod uslovom da je zainteresovani dokazao da nije u mogućnosti da dobije pasoš ili da ga obnovi, moguće je obnoviti dozvolu za boravak iako nedostaje pasoš.
Kako bi se nemogućnost dobijanja pasoša ili njegove obnove mogla smatrati potvrđenom, šalteri kvesture traže od stranca da se aktivira u ambasadi matične zemlje. Ali ovo bi, kao što smo već rekli, moglo da znači izlaganje riziku. Kako birokratija traži parče papira, zainteresovani koji se nalaze u ovoj situaciji su faktički naterani da dokažu da su se aktivirali; ako ništa drugo bar su podneli pismeni zahtev – na primer, preporučeno pismo u kojem se predao formalan zahtev za obnovu pasoša, predajući fotokopiju istog i prijavljujući formalno već izvršeni pokušaj u ambasadi, bez uspeha. Drugim rečima, kada zainteresovani izjavi da se već fizički predstavio ambasadi svoje zemlje, da je već zatražio obnovu pasoša (pokazujući original) i da je verbalno i pismeno odbijen, treba da preda jednu formalnu žalbu u kojoj iznosi ove uslove i potvrđuje zahtev za izdavanje pasoša ili njegovu obnovu, moglo bi da predstavlja sa birokratske tačke gledišta ono što se zove opravdanje, tj.dokaz o objektivnoj nemogućnosti obnove pasoša.
Ne možemo da zamislimo kako bi se drugačije moglo dokazati (što humanije) da se obnova pasoša ne uspeva izvršiti. Pošto ambasade uživaju ekstra teritirijalnost, nije moguće ni očekivati da će milicijske vlasti u Italiji direktno verifikovati negativnu postavku konzulatskih službi matične zemlje.
Kada dokaže da ne može da dobije ili obnovi pasoš, zainteresovani bi mogao da dobije obnovu dozvole za boravak, ali u ovoj situaciji je predviđeno da kvestura izda naziv putovanja za strance. Radi se o jednom dokumentu sličnom pasošu koji se može izdati subjektima koji nisu formalno dobili prepoznavanje statusa izbeglice od strane Ženevske Konvencije, ali koji se još uvek nalaze u jednoj takoreći sličnoj situaciji. Dakle, naziv putovanja za strance se izdaje onima koji se smatraju političkim izbeglicama u Italiji, ali ne u smislu Ženevske Konvencije, nego samo pod mandatom Visokog Komesarijata Ujedinjenih Nacija za Izbeglice (Acnur). Primer su palestinski državljani sa prevlake Gaza ili osobe za koje italijanske vlasti smatraju da treba da dobiju takav naziv i to je i slučaj izbeglica iz humanitarnih motiva koji su dobili privremenu zaštitu od italijanskih vlasti. Tu spadaju još i apolidi, zato što nemaju državljanstvo (ili ako si ga imali izgubili su ga, zato što ih vlasti matične zemlje ne smatraju više pravim i istinitim državljanima te zemlje), dakle pošto ne mogu da dobiju dokument od bilo koje zemlje na osnovu kojeg bi putovali, ova odgovornost se predaje italijanskim vlastima.