Overavanje potvrda
Predviđene verifike i utvrđivanja
Materija overavanja potvrda i aktova, koji su izdati u stranoj zemlji, uvodi detalj koji menja sadržaj već postojeće norme.
Što se tiče potvrda koje su izdate u stranoj zemlji i koje stranac mora da iskoristi na primer zbog procedure spajanja sa porodicom – dakle izvod iz matične knjige rođenih ili venčani list –precizirano je (dodajući originalnom tekstu još jednu odredbu) da, ako ne postoji strana vlast ili u slučaju da se dokumenti ne smatraju autentičnima, odgovornost preuzima diplomatska konzulatska vlast koja izdaje “zamensku izjavu” na osnovu Člana 49 Zakona 267.
Jednostavnije rečeno, to znači da na primer u slučaju procedure spajanja sa porodicom, kada je dakle radnik stranac koji regularno boravi u Italiji već dobio od kvesture (od sada se zove jedinstveni šalter Prefekture) odobrenje (“nulla osta”) za spajanje sa porodicom, a u italijanskoj ambasadi u zemlji porekla treba da dokumentuje, putem potvrda koje se izdaju u toj zemlji, porodični status ili rođenje jedne osobe, italijanski konzulat ima pravo da se ograniči i pretpostavi da dokumenti i potvrda izdata od odgovorne vlasti u zemlji zainteresovane osobe nisu autentični.
Ako konzulat sumnja u autentičnost ovih potvrde može samostalno da pređe na proveru koja, što se tiče rođenja i punoletstva deteta, može da se napravi uz pomoć famoznog testa DNK ili uz pomoć testa densimetrije (gustine) kostiju koji često dovodi do ozbiljnih problema baš što se tiče spajanja sa porodicom.
U konzulatima se često kaže: “Ovaj maloletnik, ovlašćen za spajanje sa porodicom, tj. sa ocem ili majkom koji žive u Italiji, za nas nije maloletnik tako da potvrda koju su izdale odgovorne vlasti njegove zemlje nije istinita…” U ovom slučaju se može preći na lekarski pregled kako bi se utvrdio uzrast zainteresovane osobe, tj.famozni test densimetrije (gustine) kostiju, koji između ostalog nije test koji se sa naučne tačke gledišta može smatrati tačnim ili smatrati tačnijim od potvrda koje je izdala odgovorna vlast zemlje.
U slučaju da, na primer, postoji sumnja u vezi porodičnih odnosa – dakle da li su osobe stvarno otac ili majka osobe zainteresovane za spajanje sa porodicom – može se preći na test DNK.
Sve ovo naravno plaćaju zainteresovane osobe iako dolaze iz zemalja koje su u razvoju, u kojima ne samo da možda ne postoje zdravstvene ustanove koje bi bile u stanju da naprave test, nego pre svega možemo da zamislimo koliko bi mogle da koštaju ove analize – posebno ako uzmemo u obzir životni standard.
Obaveštenja za strance
Obavezno korišćenje maternjeg jezika
Radi se o pozitivnoj novini.
Član 3, koji govori o formalnim obaveštenjima i zapisima koji se moraju dati strancima u slučaju da se ne prihvati njihov zahtev za boravišnu dozvolu ili obnovu iste, izdavanja boravišne karte, deportacije iz zemlje itd. (kao što je predviđeno prethodnim Pravilnikom o primenama i Jedinstvenim tekstom o doseljeništvu), je već predviđao obavezu obavestiti stranca ne samo na Italijanskom, nego prevesti obaveštenje čak i na Francuski, Engleski ili Španski jezik.
Sada se predviđa da se sva, pa čak i najkraća obaveštenja, mogu napisati na Francuskom, Engleskom ili Španskom jeziku, po izboru zainteresovane osobe, ali samo u slučaju da postoje prevodioci koji će meru prevesti na maternji jezik zainteresovane osobe.
Drugačije rečeno, pravilo bi sada trebalo da bude totalno suprotno onome što se dešavalo svih ovih godina, tj.da sve informacije treba da budu napisane na jeziku koji poznaje zainteresovana osoba – dakle verovatno na njegovom maternjem jeziku – a mogućnost napraviti prevod na neki drugi jezik može da se smatra legitimnom samo ako postoji objektivna raspoloživost prevodioca na jezik koji je izabrala zainteresovana osoba.
Moramo pojasniti koncept o “raspoloživosti prevodioca” zato što norma očigledno nije bila zamišljena – niti je mogla da bude – kao norma koja će da zadrži punu diskretnost kvestura i Prefektura u materiji izbora prevodioca i traženja prevodioca. S druge strane se ne može ni zamisliti da će aktuelna formulacija norme sadržane u novom Pravilniku o primenama zadržati diskretnost u korist pomenutih službi, u smislu izabrati prevodioce za prevod dokumenata.
Kvesture bi, teoretski gledano, trebale da potpišu konvencije sa prevodiocima onih jezika koji se najviše koriste među doseljenicima koji su prisutni na teritoriji, a samo u slučaju “retkih” jezika, za koje je teško pronaći pripremljene i prevodioce od poverenja, će biti legitimno koristiti Francuski, Engleski ili Španski jezik. Tako nešto međutim ne bi moglo da zavisi ni od raspoloživosti fondova – norma ne specifikuje ništa u vezi toga – niti od volje svake pojedinačne kvesture.
To znači da ako se – krećući od stupanja na snagu novog Pravilnika o primenama – budu morale primeniti mere negativne vrste (na primer, odbiti obnova boravišne dozvole) koje nisu prevedene na maternji ili jezik zemlje iz koje potiče zainteresovana osoba, iste mere će se smatrati nelegitimnim merama koje bi mogle da se ponište, osim ako u istoj meri ne postoji napomena o tome da nije bilo lako i jednostavno pronaći prevodioca za jezik koji je izabrala zainteresovana osoba.
Od sada pa nadalje će biti važno verifikovati da li će kvesture efektivno poštovati pravila Pravilnika o primenama i da li će stvarno staviti na raspolaganje previdoce bar za one strane jezike koje koristi većina doseljenika prisutnih na teritoriji.
Napuštanje italijanske teritorije i novi ulazak
Po zakonu tako nešto je moguće čak i u fazi obnove
boravišne dozvole
Prethodni Pravilnik o primenama je, kao što je poznato, predviđao da je stranac, čija boravišna dozvola nije istekla više od 60 dana, imao mogućnost da zatraži ovlašćenje za novi ulazak u Italiju, u slučaju da se nalazi u inostranstvu.
Ova stara norma međutim nije uzimala u obzir poznat problem da su oni – koji su u fazi obnove boravišne dozvole i koji imaju dokaz o predatom zahtevu za obnovu dozvole, tj.priznanicu koja se dobija od kvesture ili kancelarije koja je u konvenciji sa ovom – zatim iz motiva koji su povezani sa ozbiljnim porodičnim problemima, na primer bolest supružnika/ce, morali odmah da napuste Italiju i vrate se u svoju zemlju. Ove osobe su se praktično nalazile zatvorene ispred vrata zato što, iako su mogle da pokažu da su imale boravišnu dozvolu i da su već podnele zahtev za obnovu, ako im je boravišna dozvola istekla u toku boravka u inostranstvu nisu imale više mogućnost da se legalno vrate u Italiju.
Baš u vezi toga su u novembru prošle godine Ministarstvo za unutrašnje i Ministarstvo za spoljne poslove razmenili neliko pisama. Ministarstvo za spoljne poslove je istaklo da je ovaj problem dosta proširen u Albaniji – u stvari u svim zemljama iz kojih dolaze doseljenici – tako da su se mnogi radnici bunili da nisu mogli da se vrate u Italiju zato što su imali boravišne dozvole (u fazi obnove) na osnovu kojih nisu uspevali da se vrate u Italiju i odu po svoje obnovljene dozvole.
Pred ovakvom informacijom Ministarstva za spoljne poslove, Ministarstvo za unutrašnje poslove je odgovorilo da osobe ne mogu da napuste Italiju sve dok ne dobiju boravišnu dozvolu, iako su već podneli zahtev za obnovu iste i iako ne izdavanje boravišnih dozvoli ne zavisi od njih nego od loše organizacije i malih izvora kojima raspolažu kancelarije za strance u kvesturama. Sve to nije predstavljalo opravdanje za strance sve do novembra prošle godine.
Modifika uvedena Članom 8 Pravilnika o primenama predviđa sada pozitivnu novinu “lakom” modifikom teksta i menja značenje norme.
Novi Član 8 predviđa da je ulazak u Italiju u roku od 60 dana od isteka boravišne dozvole dozvoljen pod uslovom da je podnešen zahtev za obnovu boravišne dozvole.
Oni koji se nalaze van Italije sa boravišnom dozvolom koja je već istekla, do 60 dana od isteka dozvole mogu da se vrate u Italiju pod uslovom da mogu da pokažu priznanicu koja dokazuje da je podnet zahtev za obnovu boravišne dozvole.
Sa praktične tačke gledišta će međutim biti važno razumeti kako će moći da funkcioniše ova norma zato što u slučaju prelaska italijanske granice ne bi trebali da postoje problemi, ali složeniji problem bi mogli da se pojave u slučaju tranzita kroz druge zemlje koje poštuju Šengenski sporazum, tj.tamo gde je poznato da kontrolu na granici mogu direktno da izvrše vlasti neke druge zemlje koje nisu obavezne da priznaju italijansku normativu, nego samo dokument kao što je boravišna dozvola.
Što se tiče mogućnosti regularnog povratka u Italiju pojašnjen je i aspekt koji je zadavo mnoge probleme zainteresovanim osobama.
Radi se o slučaju u kojem stranac mora da izađe iz Italije kako bi ispunio obavezu služenja vojnog roka u svojoj zemlji, što znači prekinuti termin o isteku boravišne dozvole. Dakle, iako bi boravišna dozvola rezultirala kao istekla više od 60 dana – ako osoba dokaže da se zadržala u inostranstvu zbog služenja vojnog roka – mogla bi odmah, posle završenog vojnog roka, da iskoristi svoju boravišnu dozvolu i vrati se u Italiju i, bar iz onoga što možemo da razumemo iz formulacije nove norme, da formalizuje zahtev za obnovu boravišne dozvole direktno posle završetka vojnog roka.
Ali i u vezi ovog argumenta je bolje pripaziti i ne komentarisati mnogo zato što moramo da vidimo koja operativna uputstva će Ministarstvo za unutrašnje poslove podeliti kvesturama, tj.kako će Ministarstvo za unutrašnje poslove interpretirati ovu normu.
Dokumenti o stanu neophodni za ulazak u Italiju
Predviđeni samo posle ulaska na nacionalnu teritoriju
U novi Pravilnik o primenama je uveden Član 8 bis koji govori o dokumentima za stan koje moraju da nabave radnici, kandidati za ulazak u Italiju.
Precizira se da dokumente koji se odnose čak i na pokrivanje eventualnih troškova za povratak u zemlju porekla – podsećamo da Jedinstveni tekst nameće davaocu posla da prilikom sklapanja boravišnog ugovora proveri da li radnik ima odgovarajući stan koji poštuje parametre normi javne rezidente gradnje i da li ima novac koji bi morao da zagarantuje troškove povratka u slučaju u kojem mora definitivno da se vrati u svoju zemlju – mora da preda radnik u momentu potpisivanja boravišnog ugovora. Radi se o preciziranju koje nam dozvoljava da na siguran način zaključimo da dokumenti, koji se odnose na stan, moraju već da budu predati prilikom podnošenja zahteva za ovlašćen ulazak.
Biće interesatno verifikovati da li će se ova norma primenjivati čak i na zahteve koji “koriste kvote” i da li će se dakle dokumenti o komfornosti stana smatrati neophodnom dokumentacijom u momentu predavanja zahteva.
Prema formulaciji ove norme – koja će važiti bar ubuduće, zato što se ne zna da li važi čak i za pratike koje su u toku – dokumentacija o raspoloživosti stana se neće obavezno predati u momentu predavanja zahteva, nego tek kad radnik uđe u Italiju i kada se sklopi boravišni ugovor u teritorijalnim vladinim službama.
Ulazak turista
Druga novina, uvedena Članom 10, se tiče ulaska turista. Precizira se da će turisti koji dolaze iz zemalja za koje nije više predviđeno vađenje ulazne vize za turizam i koji mogu da borave manje od 30 dana (iako boravak osoba koje dolaze iz ovih zemalja u stvari može da traje i duže), boravišnu dozvolu umesto da vade u kvesturi u roku od osam dana od dana ulaska moći da zatraže direktno na granici popunjavajući poseban formular. Priznanica koju će izdati pogranična milicija će imati vrednost boravišne dozvole.
Ideja je sigurno pozitivna, ali ono što je teško razumeti jeste da li će ova mogućnost moći konkretno da se iskoristi čak i na granicama sa drugim zemljama. Drugačije rečeno, ne vidim kako će se ova odluka nametnuti austrijskoj milciji. U slučaju da stranac mora da dođe na italijansku granicu ne bi trebali da postoje problemi. Ne vidim međutim kako će se u slučaju onih koji dolaze sa neke druge granice primeniti ova norma.
Upis u anagraf u fazi obnove boravišne dozvole
Modifika koja je sigurno korisna je modifika uvedena Članom 15 gde se precizira da radi upisa u anagraf u toku obnove boravišne dozvole osobe ne bi mogle da se izbrišu sa liste.
Ova odluka rešava mnoge probleme koji se stalno pojavljuju u kancelarijama anagrafa i koji su doveli i do različitih interpretacija. Neki radnici su smatrali da u toku obnove boravišne dozvole ne bi imalo smisla izbrisati zainteresovanog iz registra stanovnika nego treba sačekati neko vreme nastavljući sa upisom; drugi opet – kao što je Opština Milano – su smatrali da, iako nije greška stranca što se na obnovu dozvole čeka dugo, treba ga izbrisati iz anagrafa i samo kasnije, kada dobije obnovljenu boravišnu dozvolu, nastaviti sa upisem. Sve to je dovelo do serije praktičnih problema zainteresovanim osobama koje su zbog serije dopuna morale da prezentuju svoj upis u anagraf kao što je na primer zbog molbe za vađenje vozačke dozvole ili njene promene. Činjenica što je boravišna dozvola u fazi obnove ne bi trebala da predstavlja nikakv problem pri nastavku upisa u anagraf stanovnika u određenoj opštini. Treba zatim videti da li će postojati problemi u slučaju prelaska iz jedne u drugu opštinu.
Novi načini obnove boravišne dozvole i boravišnog ugovora
Uzećemo sada u obzir jednu od najvažnijih novina Pravilnika o primenama zato što se radi o pitanju koje se direktno odnosi na sve strance, tj.o pitanju koje govori o obnovi boravišne dozvole koja je povezana sa sklapanjem boravišnog ugovora, stvar koja predstavlja izum Zakona Bosi-Fini. Za sada ćemo ostaviti po strani seriju važnih argumenata o kojima ćemo govoriti u jednoj od sledećih emisija, nadajući se da će u međuvremenu ovu normu pojasniti ne samo radnici neko i kompetentna administracija preko uobičajenih ministarskih spisa.
Obnova boravišne dozvole za zavisan rad
Novi tekst u Članu 13 predviđa da je obnova boravišne dozvole za zavisan rad uslovljena postojanjem boravišnog ugovora i potvrde o raspolaganju smeštajem koji zadovoljava minimalne parametre stabilisane normama u materiji javne rezidentne gradnje. To predstavlja jedan ozbiljan problem zato što je jedna stvar stabilisati legalne uslove za ulazak iz inostranstva – i sa ove tačke gledišta sudija se smatra slobodnim da zatraži seriju dokumenata među kojima čak i potvrdu o raspolaganju stanom za radnika – a druga stvar su uslovi za obnovu boravišne dozvole zato što u tom slučaju govorimo o strancima rezidentima koji su već regularno prisutni na državnoj teritoriji i u odnosu na koje bi trebao da se primeni princip pune jednakosti i uslova između radnika stranaca koji borave u regoli i radnika Italijana.
Radi se o principu koji je stabilisan Konvencijom 143/1975 međunarodne Organizacije za rad (OIL) koju poštuje i Italija.
Činjenica predvideti da se prilikom obnove boravišne dozvole svaki put mora pokazati i raspoloživost smeštajem utiče direktno na mogućnost stranca da iskoristi radne mogućnosti, posebno ako se uzme u obzir da je obnova boravišne dozvole usko povezana sa obnovom boravišnog ugovora, pa samim tim i pravim radnim ugovorom.
Praktično rečeno, tamo gde se kaže da kako bi se prihvatila radna ponuda i potpisao radni ugovor stranac mora da ima dokumente koji su drugačiji od dokumenata koji se inače predviđaju za državljane Italije, govorimo o drugačijim dokumentima pa samim tim i diskriminaciji u odnosu na uslove pristupa radnom tržištu državljana Italije.
Praktičan primer – Na ovaj način će Italijan, iako spava pod mostom, moći da sklopi radni ugovor i iskoristi radnu mogućnost dok stranac koji nema komforan stan neće moći da sklopi radni ugovor, iako boravi u regoli.
U svakom slučaju zakon će biti taj koji će pravilno interpretirati ovu normu i reći da li je legitimno ili nije tražiti ovaj dokument prilikom obnove boravišnog ugovora, što praktično znači za ceo život radnika stranca u Italiji.
Promene radnih odnosa, promene boravišnog ugovora
U vezi obnove boravišne dozvole – alijas boravišnog ugovora – Članu 36je dodat stav u kojem se predviđa da se prilikom sklapanja novog radnog odnosa mora potpisati novi boravišni ugovor za posao koji je usko povezano i sa obnovom boravišne dozvole.
Norma kaže da radnik koji ima boravišnu dozvolu koja još uvek važi, a prethodni posao je prekinuo iz bilo kojeg razloga, ne može samo da sklopi novi radni ugovor i počne da radi, kao što je predviđeno zakonom za državljane Italije, nego mora da se prezentuje zajedno sa davocem posla u Prefekturi kako bi dobio novu boravišnu dozvolu.
Pored zapažanja sa usko pravne tačke gledišta, moramo da kažemo da tako nešto neće prestati da dovodi do ozbiljnih problema zato što Prefekture momentalno nemaju finansijsku podlogu za organizovanje personala i struktura. Kao što je i Pravilnik o primenama potvrdio, to će biti kancelarije koje će se “šlepovati” i koristiti vec postojeća sredstva provincijskih Direkcija za rad i kvestura. Drugim rečima, radnici će ostati isti, promeniće se samo natpis na kancelarijama i na ovaj način će se uvećati dopune dokumenata pa samim tim i birokratske procedure koje će morati da prati radnik stranac koji želi regularno da radi.
Znamo da je trajanje boravišne dozvole nakon staupanja na snagu Zakona Bosi-Fini umanjeno na osnovu pravila koje kaže da boravišna dozvola traje koliko i radni ugovor tako da će kao posledica radnih ugovora koji se sklapaju na kratko i boravak stranaca trajati kratko, a stranci će sve češće morati da odlaze u kvesture u kojima će se naravno duže i čekati.
Stranac sada neće morati da ode u kvesturu samo kad mu istekne boravišna dozvola, nego će ako iz bilo koje razloga – zato što je dao ili dobio otkaz ili zbog redukcije personala – izgubi posao pre nego što mu istekne boravišna dozvola morati da se pojavi u Prefekturi kako bi formalizovao novi boravišni ugovor i praktično obnovio još uvek važeću boravišnu dozvolu.
Interesantna stvar je što ova norma ne predviđa kazne.
Praktičan primer – Probaćemo da zamislimo davaoca posla kojem se obraća radnik koji ima važeću boravišnu dozvolu, koji je do preključe radio u nekom preduzeću, a zatim dobio ili dao otkaz: davalac posla mora sada dobro da razmotri zakon kako bi zaključio da li može ili ne može da ga zaposli. Davalac posla je obavezan da odmah pošalje obaveštenje o zapošljavanju stranca – što ne predstavlja problem – ali šta bi moglo da se desi davaocu posla ako direktno formalizuje radni ugovor i kaže strancu da može da počne da radi ispunjavajući sve predviđene obaveze, ali zaboravi da zakaže razgovor u Prefekturi radi sklapanja boravišnog ugovora?
Da li bi mogla da se primeni kazna predviđena Članom 22 stav 12 Jedinstvenog teksta koja govori o davaocu posla koji zapošljava radnika stranca bez boravišne dozvole?
Mislim da ne, zato što se kazne mogu zapisati samo u slučajevima koji su jasno predviđeni zakonom, a kaznena norma je precizna: ne može da se primeni u sličnim slučajevima, nego samo u jasno predviđenim slučajevima. Kazna se dakle ne bi mogla izreći davaocu posla.
Važno je razumeti da li u momentu obnove boravišne dozvole, kao u slučaju koji smo prethodno izneli, kvestura izdaje ovlašćenje o obnovi dozvole ili smatra da je osoba prekršila normu u materiji ulaska i boravka i ne obnovi joj boravišnu dozvolu.
Radi se o ozbiljnom interpretativnom problemu kao što je ozbiljan i problem sa organizovanjem Prefektura koje bi trebale da pronađu personal od 25.februara 2005.god. koji će “na vreme” zadovoljiti sve zahteve o sklapanju boravišnog ugovora.