Čekanje na izlazak dekreta
Na dekret odliva smo čekali sve do poslednjeg momenta, bez ikakve službene potvrde, i tek je u sredu, 2.februara, uveče u 21h – i samo oni koji su imali mogućnost da se “prikače” na Internet bilo kojeg momenta – bilo moguće verifikovati na situ Službenog Glasnika, gledajući sadržaj, izlazak novog dekreta odliva. Dan posle, odmah u 08:30h (kada se teoretski otvaraju sve pošte u Italiji), je bilo moguće podneti zahtev.
Desile su se čudne stvari: praktično sve do poslednjeg momenta niko nije moga da zna kada tačno treba otići u poštu i predati kovertu. Ministarstvo za rad je moglo da stabiliše i unapred objavi, zajedno sa uputstvima objavljenim u spisu, i datum izlaska dekreta. Na takav način su svi mogli da se organizuju na vreme, oslanjajući se na određen datum, a ne da dan za danom kontaktiraju razne centre koji nisu znali da daju odgovor zato što je tačan datum objavljen samo poslednjeg minuta, što znači da su mnogi imali probleme da se organizuju.
Ovo je ozbiljan problem zato što ne postoji realan motiv zbog kojeg bi datum objave dekreta trebao da bude nepoznat sve do poslednjeg momenta, niti postoje razlozi u vezi organizacije i birokratije zbog kojih nije bilo moguće predvideti i unapred stabilisati datum objave dekreta odliva.
Otvaranje pošti
Dobili smo mnoga pitanja u vezi radnog vremena pošti koje u celoj Italiji treba da počnu sa radom u isto vreme, tj.u 08:30. Dobili smo međutim brojna obaveštenja koja kažu da nije bilo baš tako. Obavešteni smo da je posle otvaranja pošte u okolini Verćelija, u 08:30h, radnica u pošti, na zahtev osobe da pošalje “famozno” preporučeno pismo, odgovorila da je ministarstka uputstva dobila tek u 07:30h tog jutra koja mora da pročita pre nego što pređe na prihvatanje koverti. Trablo joj je pola sata da pročita uputstvo, a naš slušalac je zahtev poslao tek u 09:00. Druga pošti u Verćeliju je pak počela sa radom u 08:32. Drugi slušalac nas obaveštava da je pošta u koju je on otišao počela sa radom ranije, u 08:02, ali ne zna se zašto: “Bila sam treća u redu. Sve je teklo normalno sve dok dve osobe koje su bile ispred mene nisu otišle na jedan, a ja sama na drugi šalter. Radnica u pošti je počela da mi objašnjava da nešto nije u redu sa mojom kovertom kada sam slučajno na njenon radnom stolu videla desetak koverti na kojima je bila ista adresa, iako sam ja bila prva na redu. Skrenula sam joj naravno pažnju da ako neko nije “u regoli” onda to sigurno nisam ja, na šta je ona na brzinu sakrila te koverte. Pečat mi je udaren u 08:05:15 i– iznosi ova osoba – ovo je druga godina da se prezentujem u ime iste osobe i bojim se da ni ove godine neće uspeti da dobije mesto. Nije teško zamisliti koliko nas je u Italija učinilo istu stvar.”
Drugo obaveštenje glasi: “ U pošti je bila poštarka koja je iz tašne izvukla petnaest koverti na kojima je pisalo “Provincijska Direkcija za rad”, a u kojima su bili zahtevi za ovlašćen ulazak ekstrakomunitaraca. Naša radnica je odmah reagovala na ovakvo ponašanje – iznosi preduzeće koje nas i obavestilo o ovom “neprijatnom” slučaju – ali je službenica koja je primala koverte odgovorila da su to njene stvari. Činjenica je da je naša radnica uspela da dobije pečat na prvom od zahteva tek u 08:46 što sam ja – iznosi slušalac – prijavila lokalnoj stanici karabinjera, a što ću učiniti i sa generalnom direkcijom pošte. Ovo je nepristojno ponašanje za koje je, nadam se, predviđena i kazna jer nije ispravno da neki pametnjakovići predaju zahteve pre svih koji su strpljivo čekale ovaj dan.”
Ova osoba je ispravno postupila prijavljujući činjenicu zato što se izgleda radi o korišćenju položaja: poštarka, o kojoj se govori u izjavi, nije izgleda vršila svoj posao u ovoj ustanovi nego je rešavala privatne stvari, favorizujući verovatno svoje prijatelje. Poštar nije zadužen da kupi poštu “za svoj račun”, donese je u kancelariju i preda pre otvaranja šaltera zato što na takav način daje prednost određenim osoba, stvar koja međutim nije dozvoljena u okviru organizacije službe.
Postoji razlika između preporučene pošte i “privilegovane” pošte, tj.pisama koji se šalju, zahvaljujći nekom prijatelju, pre pisama drugih osoba koje dolaze u vreme otvaranja šaltera i čekaju u redu.
Među obaveštenjima koja smo dobili govori se i o pošti u Venetu ispred koje je u 04:00 ujutro već bilo mnogo osoba koje su čekale u redu, a među njima i jedna gospođa koja je imala čak 30 preporučenih pisama sa 30 različitih ovlašćenja koje je trebalo poslati.
Ovakve situacije su mogle da se predvide, ali ih je otežao nedostatak uputstava koja su mogla da se izdaju na vreme. Pošte su dobile uputstva istog dana kada je objavljen dekret odliva u Službenim novinama; praktično, istog dana kada su u poštama trebali da organiziju takoreći transparentno i tečno primanje zahteva.
Organizovanje “liste”?
Šta će se desiti sa svim zahtevima koji su poslati i na kojima je udaren pečat sa tačnim satom, minutom i sekundom predavanja i kako će biti organizovana “lista” u provincijskim Direkcijama za rad?
Biće mnogo slučajeva – pošto su svi gledali da preporučena pisma predaju što pre, što znači rano ujutro – u kojima su zahtevi poslati u isti sat, minut i sekund u raznim poštama, što znači da se svi zahtevi nalaze na istom plani sa tačke gledišta prioriteta i eventulanih listi koje bi trebale da se naprave u provincijskim Direkcijama za rad.
Kako će se znati – što znači da li će osobe dobiti mesto ili ne – koji zahtev je stigao prvi, a koji treći, četvrti itd? Pravila ne postoje ni u slučaju u kojem se deset ili pedeset zahteva predaje u isto vreme: Ministarstvo za rad nastavlja da ćuti, a provincijske Direkcije za rad će teoretski morati da se organizuju, ali ne zna se na osnovu kojih kriterijuma. Sama činjenica što razne provincijske Direkcije za rad već mogu i moraju, jer su obavezne da nadoknade nedostatak uputstava Ministarstva za rad, da pronađu kriterijum i pravilo i činjenica što bi ovaj kriterijum već mogao da bude drugačiji od provincije do provincije i regiona i regiona, je zabrinjavajuća: tako nešto ne znači dobru administraciju, nezavisno od dobre volje pojedinačnih provincijskih Direkcija za rad koje moraju da se suoče sa problemom na neki način, iako nisu direktno odgovorne za isti.
Postoje, teoretski gledano, različite mogućnosti za zahteve koji se šalju u isto vreme. Mogu se, teoretski gledano, zamisliti različite solucije, ali za sada ne postoji jedna koja bi mogla da se potvrdi kao korektna ili koja poštuje ministarska uputstva.
Mogla bi se na primer napraviti lista – podsećamo da je prošle godine Direkcija za zapošljavanje Regiona Frijuli Venecija Đulija prihvatila sličnu soluciju – koja stavljala u red zahteve koji su bili predati istovremeno, ali po azbučnom redu. Tako nešto međutim ne bi bilo ispravno zato što osobe čije prezime počinje sa A ili sa Š nemaju nikakvu krivicu.
Mogli bi onda i da izvlačimo “srećne” zahteve što bi možda bila korektnija solucija. Ostaje tek da vidimo koja je procedura izvlačenja zahteva. Pada nam na pamet dete sa maramom na očima, kao kada se izvlače brojevi za loto, koje izvlači “najsrećnije” zahteve, tj.one koji se izvuku na početku. Sve ovo izgleda zaista smešno, ali se na žalost radi o surovoj realnosti.
Nije slučajno što smo dobili mnoga pitanja o tome kako će se odgovarati na zahteve i na osnovu kojeg kriterijuma će se praviti liste čekanja. Smatram da je pre svega ispravno tražiti minimalnu “transparentnost” prilikom stvaranja kriterijuma – pod uslovom da ne izađu ministarska uputstva – koje bi provincijske Direkcije za rad trebale da objave.
U svakoj provinciji postoje razna udruženja koja imaju interes i opravdanje da intervenišu i zatraže savete o tome kako će se pregledati ovi zahtevi: govorimo dakle o predstavničkim udruženjima, koja su direktno zainteresovana, i o sindikatskim organizacijama i udruženjima koja rade na zaštiti doseljenika. Mnoga od ovih udruženja su između ostalog radila na informisanju i pomogala su pri predaji zahteva tako da imaju još više interesa da verifikuju kako će biti “tretirani” ovi zahtevi. Smatram da oni koji rade u ovim udruženjima pre svega moraju da uzmu u obzir stvaranje kriterijuma koji će biti primenjeni pri formiranju listi koje bi teoretski mogle i da se objave, iako bi tako nešto moglo loše da utiče na tzv.normativu o “privacy”.
Nemamo čarobnu kuglu za predviđanje budućnosti tako da ne znamo da li će Ministarstvo za rad dati uputstva provincijskim Direkcijama za rad ili će nastaviti da ćuti u vezi ovog argumenta. Jedini savet je zatražiti transparentnost, osim ako se naravno ne verifikuje da su pravila predložena od strane provincijskih Direkcija za rad prihvatljiva ili se bitno razlikuju od predloženih pravila.
Načini na koji će zahtevi biti “tretirani”
Kao što smo već rekli zahteve, koji eventualno nisu kompletni, bi trebalo dopuniti. Nedostatak ministarskih uputstava će, sa ove tačke gledišta, samo uvećati probleme – kao što smo već obavešteni – zato što se u formularima koje navodi Ministarstvo za rad koji se dodaju spisu (tj.službeni formulari) predviđaju samo određeni dokumenti kojih je relativno malo. Neke provincijske Direkcije za rad su međutim predvidele formulare koji su drugačiji od formulara navedenih u spisu ministarstva, kao što je na primer potvrda o “komfornosti” stana koja se ne nalazi u ministarskim spisima.
Koje pravilo bi trebalo da prevagne? Dajemo naravno prednost ministarskim spisima. Odluke provincijskih Direkcija za rad se uzimaju u obzir samo ako poštuju spise zato što se poštuju odluke organa koji je viši na hijerarhijskoj lestvici. Ostaje međutim da vidimo koliko se mogu kontrolisati i da li će biti primenjena samo ministarska uputstva ili čak i uputstva koja su takoreći donešena na nivou provincije.
Zbog nejasnosti koje su isplivale trebalo bi predvideti integracija zahteva što između ostalog predstavlja opšti princip našeg pravnog uređenja. Pravilo o normativnoj proceduri predviđa da je trebalo napraviti – moramo da koristimo kondicional pošto se govori o hiljadama i hiljdama zahteva predatih u svakoj provinciji – upozorenje o proceduri, u vezi arhivisanja pratike, u slučaju da fali dokumentacija, kako bi je korisnik upotpunio.
Ako korisnik primeti ili se uplaši da nije predao sve dokumente, treba odmah lično da se postara da, provincijskoj Direkciji za rad, pošalje dokumente koji fale pre nego što ova arhiviše njegov zahtev, zajedno sa kopijom priznanice o već predatom zahtevu.
Nije lako predvideti da li će, u svim slučajevima, dokument koji eventualno i spontano šalje zainteresovana osoba biti prihvaćen, a zatim dodat već predatom zahtevu zato što se u provincijskim Direkcijama za rad prelistava hiljade i hiljade zahteva koji iz pošte stižu u talasima i koji bi – teoretski –trebali da budu poslagani po redu i klasifikovani u kancelariji – ali naravno uz mnoge probleme sa sistemacijom jer smo videli da se govori o zaista ogromnom broju zahteva, a poznato je da provincijskim Direkcijama za rad fali personal koji radi na pregledanju. Zahtev bi dakle mogao da se dopuni zato što je to opošti princip naše normative u materiji administrativnih procedura, ali kada će se tako nešto desiti? Postoji rizik da će se zahtevi koji se, pogrešno ili ispravno, smatraju kompletnima pregledati dok će zahtevi koji se, pogrešno ili ispravno, smatraju nekompletnima biti blokirani i izbrisani sa liste, jer ako se bude morala uzeti u obzir i potreba za dopunom zahteva to bi samo značilo gubljenje vremena jer će kvote sigurno već biti podeljene.
Sve ovo treba proveriti u Direkcijama za rad, a ako je moguće u treminima transparentnosti, reklamacije i pred realnim suočenjem sa društvenim snagama i u udruženjima koja rade na teritoriji: ako ništa drugo onda bar kako bi zagarantovali minimalnu transparetnost ili bar stekli osećaj o transparentnosti.