U iskustvima koja smo imali do sada nikad se nije desilo da se davalac posla i radnik nisu odazvali na poziv prefekture. Uglavnom se svi prezentuju, dakle kao što smo rekli kvantitet arhivisanih zahteva je bezznačajan. Ali šta se dešava pre i posle sazivanja?
U jednoj napomeni Unutrašnjeg Ministarstva na početku regulisanja se preciziralo da bi u slučaju u kojem se zahtev smatra neprihvatljivim zainteresovani radnik dobijao poziv da napusti italijansku teritoriju u roku od 15 dana. Ali izgleda da se ova praksa sada pobija.
Jedan kolega iz Milana nas obaveštava da je osoba koju je branio, kada se posle poziva prezentovala prefekturi bila odvedena direktno u privremeni prihvatni centar u Milanu u ulici Corelli. Advokat kaže: “Nije mu bilo izrečeno regularno odbijanje izdavanja dozvole za boravak, tako da je izvršeno naređenje o udaljavanju i izdat je samo “normalan” dekret isključenja”, što nema nikakve veze sa odbijanjem regulisanja.
Dakle, isključenje nema nikakve veze sa odbijanjem zahteva za regulisanje, nego je motivisano radnikovim neregularnim uslovom na italijanskoj teritoriji. Zainetersovani u suštini nije u stanju da razume zašto je njegov zahtev odbijen. I ne samo to. To znači kompletno ignorisati ono što je napisano u zakonu koji je donela ova vlada (zakon br.222 iz 2002.god.) koji menja u zakon zakonski dekret regulisanja.
Zakon predviđa da mere isključenja, iako prethodno izdate, ne mogu da se izvrše i ostaju nezavršene zato što se ne završava procedura regulisanja. Kolega iz Milana nam je još rekao da je tretiranje u prihvatnom centru u ulici Corelli utvrdio i odgovorni magistrat. Malo čemu su poslužila opravdanja vidne nelegitimnosti tretiranja osobe koje je prešla iz situacije regulisanja na direktno isključenje ne znajući zašto.
Prema mišljenju magistrata mogućnost direktnog isključenja stranca iz zemlje bez ikakve motivisane mere je deo normative regulisanja. U stvari, norma predviđa ono što smo gore naveli, a to je motivisano odbijanje prefekture posle kojeg bi bilo moguće izdati meru isključenja ako nikada do tada nije bila izrečena ili izvršiti onu staru. Situacija koja nam je predstavljena, a koja se desila i u ostalim gradovima, se prevodi u nemogućnost efektivne zaštite. Životi 700 hilada osoba praktično vise o koncu.
Podsećamo da žalba protiv isključenja nema nikad efekat suspendovanja (jedan od mnogobrojnih poklona Zakona Bossi-Fini). Iako je osoba stopostotno u pravu, mogla bi da dobije meru isključenja kada je kasno, tj.kada je isključenje već izvršeno.
U stvari ne postoje garancija i zaštita za one koji su već dobili meru isključenja koja se izvršava direktno u momentu u kojem se zahtev odbija. Ni u ovom slučaju ne postoji jasan pravni lek, zato što je evidentno da podnosenje žalbe Regionalnom Adminstrativnom Sudu ne bi ničemu poslužilo videvši vreme koje zainetersovani ima na raspolaganju i dug period čekanja na odgovor suda.
Nije jasno predviđena mogućnost podnošenja žalbe sudiji (odgovornim da odluči o legitimnosti mera isključenja) protiv odbijanja regulisanja. Kao što nije predviđena ni protiv žalbe koja omogućava izvršavanje starog isključenja posle odbijanja zahteva za regulisanje.
Situacije ove vrste rizikuju da postanu sve brojnije što se ide napred sa dodatnim odobrenjem i rizikuju da postanu nepoznate, zato što doseljenik rizikuje da uđe na jedna, a izađe na druga vrata a da to niko nikad ne sazna i da bude odveden direktno do granice. Njegov davalac posla neće sigurno čupati kose za njim, niti će praviti skandal. Ovakve situacije se mogu verifikovati čak i u prilikama normlanih kontrola, dakle bez sazivanja u prefekturi.
Slučaj na kojem sam lično radio pre nekoliko dana se tiče gospodina koji čeka da bude regulisan, radi u jednom preduzeću već više meseci uz solidnu platu radeći i dodatno, nije nikad napravio nikakav prekršaj itd. Ova osoba je zaustavljena u prodavnici u jednom tržnom centru verovatno samo zato što je crnac. Ničemi nije poslužilo pokazati priznanicu o regulisanju; nije imao pasoš i to je bilo dovoljno da ga odmah odvedu u prihvatni centar gde je bio zatvoren nekoliko dana. Iako magistrat nije izrekao nikakvu meru zadržavanja u centru, Kvestura Modene (mesto u kojem se nalazi privremeni prihvatni centar) je zabeležila kaznu, opomenu da napusti nacionalnu teritoriju u roku od 5 dana. Ako ne bude tako, kvestura predviđa hapšenje ne vodeći računa da se stara mera isključenja iz zemlje izrečena ovome gospodinu ne može izvršiti (i njeni efekti su po zakonu suspendovani) sve dok regulisanje ne bude perefekcionisano. Ovaj gospodin se sada izlaže riziku da bude zaustavlje na ulici i uhapšen bez pravljena ikakvog prekršaja iako ima pravo prepoznato zakonom za perefkcionisanje dodatnog odobrenja.
Pitanje Udruženja Atas iz Trenta: Kvestura i Služba Rada Autonomne Provincije, pozivajući se na stari spis Ministarstva Rada br.23 od 29.aprila 2002.god. u materiji doseljeničkih odliva (Dekret odliva 12.mart 2002.), potvrđuju da kvote za samostalan rada mogu da se izdaju samo putem konzulata tako da ne bi bilo moguće primeniti nastavak preinačenja dozvole za boravak na primer za turizam u samostalan rad već boraveći u Italiji.
Ovo je tema o kojoj smo već govorili.
Posebno se sećam da je citirani spis stabilisao mogućnost zatražiti preinačenje dozvole za boravak iz motiva koji nije samostalna radna aktivnost (predviđen članom 39, stav 7 Pravilnika o primenama). Ovu mogućnost su mogle da iskoristiti samo osobe koje su ušle u Italiju pre objave Dekreta odliva, tj.pre 15.marta 2002.god. Kao kad bi se reklo da je jedan osoba ušla u Italiju pre dekreta odliva, radi turizma, bez znanja o postojanju mogućnosti preinačenja i zatim, stupa na snagu dekret odliva koji dozvoljava preinačenje. Ali ako jedna osoba stiže iz inostranstva posle odobrenja dekreta odliva, dakle na primer sa turističkom dozvolom za boravak i traži preinačenje onda se ne može…
Ovo “ne može” je izgovorio gore citirani spis, ali u stvari apsolutno ne nalazi na potvrdu Pravilnika o primenama u članu 39, norma koja ne pravi nikakvu razliku i ograničava se da kaže da: “Oni koji regularno borave iz motiva koji se ne odnose na samostalan rad mogu, ako dozvola za boravak još uvek važi i ako postoje raspoložive kvote za samostalan rad, da direktno ovde u Italiji zatraže preinačenje na primer turističke u dozvolu za boravak za samostalan rad.” Jedina obazrivost bila bi zatražiti od Provincijske Direkcije Rada potvrdu iz koje rezultira da postoje kvote koje su još uvek na raspolaganju. Čuli smo da su kvote još uvek na raspolaganju, zato što službe rada nastavljaju da izdaju potvrde za zahteve preiančenja. Podsećamo da su ove kvote za samostalan rad izdate Dekretom odliva iz 2002.god. koji nastavlja da važi sve do 31/03/03. Ovo je evidentan dokaz da kvote nisu kompletno iskorišćene u toku prošle godine.
Verujemo da se ostajući u Italiji ne može izneti ne mogućnost preinačenje dozvole za boravak, zato što je to u jasnoj suprotnosti sa onim što stabiliše Pravilnik o primenama.
U odnosu na jedno drugo pitanje gde se iznosi odbijanje preinačenja dozvole za boravak za samostalan rad u odnosu na strance koji imaju dozvolu za boravak za sezonski rad moramo da kažemo da u ovom slučaju administracija ima pravo. Mogućnost preinačenja, bez obzira koliko je čudna formulacija norme, dozvole za boravak za samostalan rad je predviđena samo u odnosu na one koji imaju dozvolu za boravak koja ne dozvoljava vršenje radne aktivnosti. Ko je došao u Italiju i dobio je dozvolu za boravak za sezonski rad ne može da primeni normu preinačenja, zato što je ne može zatražiti jer je nosilac dozvole za boravak koja ne dozvoljava radnu aktivnost.
Još jedno pitanje koje nam postavlja Udruženje “Atas” iz Trenta se u suštini odnosi na “paralizovanje” ulaznih kvota za podređeni radkoje su prepoznate argentiskim građanima italijanskog porekla. U odgovornim kancelarijama raznih regija ne zna se šta treba učiniti i kako se poneti sa ovim radnicima. Posebno nije moguće zatražiti preinačenje turističke u dozvolu za boravak za podređen rad, jer tako nešto nije predviđeno zakonom. Što se tiče podređenog rada jedini motiv, iako smešan, koji blokira korišćenje ovih kvota jeste činjenica što za argentinske radnike italijanskog porekla kvote stabilisane na nacionalnom nivou nisu bile podeljene između regija, tj.između Provincijskih Direkcija Rada. Iz ovog motiva službe ne znajući koliko zahteva bi mogle da prihvate ih prihvataju i zadržavaju.
Ovo je, na žalost, tužna relanost.
Ni kvote za samostalan rad se ne dele između regija i provincija zato što ih direktno deli Unutrašnje Ministarstvo tj.kancelarije šalju zahteve u Rim sve dok se ne objavi nestanak istih. Isti mehanizam bi mogao da se primeni čak i na argentisnke radnike italijanskog porekla, ali će očigledno morati da se organizuje ko zna koliko ozbiljan kongres kako bi se definisala ova jednostavna procedura.
Ono što se nadamo jeste da će možda pojedinačne kancelarije, shvatajući bezkorisnost zadržavanja nerešenih pratika i radnika u neizvesnosti, sensibilisati ministarstvo iznoseći ovu jednostavnu soluciju, tj.izdati obaveštenje o predatim zahtevima i videti da li ova već zadovoljiti maksimalan raspoloživ broj na osnovu dekreta odliva ili da li ih je moguće izdati i još koliko, uz isti mehanizam koji se primenjuje na samostalan rad.
Ovome se dodaje još jedna smešna stvar, tj.koncept italijanskog porekla nije posebno definisan i ovde odmah nalazimo najmarljivije birokrate koji kažu da se italijansko poreklo mora dokazati do trećeg kolena, tamo gde zakon i odredbe u materiji izdavanja državljanstva ne prave razliku. Uopšteno se predviđa da će stranci italijanskog porekla moći da zatraže državljanstvo bez da zakon pravi razliku izmeđju potomaka, ne pravi razliku između pradede i čukundede. Međutim, za ulazak iz radnih motiva već su se pojavili funkcioneri koji izmišljaju ograničenja koja naravno ne postoje u zakonu.
Ovi ne baš tako veseli primeri loše birokratije su na žalost svakodnevnica. Smatramo da ih je ipak korisno izneti javnosti, zato što bi neki saveti mogli da Vam pomognu, tamo gde je to moguće, da dobijete informacije o osnovnim zakonskim normama.