Odgovor: Nema ništa novo u Lampeduzi, osim što nedostaju kovčezi kako bi ove osobe mogle da budu sahranjene, a prihvatni centar na ostrvu se raspada. I u ove dve poslednje tragedije se radi o osobama koje dolaze iz Somalije i koje su imale puno pravo da zatraže azil u našoj zemlji, a ne da budu naterane da se suoče sa putovanjima koja ih vrlo često vode u smrt. Sada je čak i privremeni prihvatni centar prepun doseljenika koji bi u stvari imali potrebu za nečim drugim kako bi se suočili sa danima posle tragedije koju su preživeli.
Ove osobe se zatvaraju i na neodređen period zato što, pre nego što magistratura izvrši kontrolu i odredi deportovanje, prolaze dani koji se ne računaju u predviđenih 60 dana kao maksimalno vreme koje se može ostati u prihvatnom centru. Postoji, na primer, groblje na kojem se nalazi neznatan broj tela klandestinaca koje često pronalaze i donose čak i pecaroši i ovo je jedan od osnovnih problema. Ne uspevamo da nabavimo kovčege. Tela se prebacuju na obalu posle dana i dana kašnjenja. Postoji pre svega prospektiva otvoriti još jedan mega prihvatni centar koji bi trebao da bude u zoni od velikog interesa za turizam, a koji bi trebao da zameni aktuelnu strukturu koja se nalazi untar aerodroma. Stanovnici Lampeduze su se pobunili protiv ove odluke, zato što na ovaj način ostrvo ne bi više bilo deo Italije, nego izvidnica naše teritorije, na skoro ničijoj zemlji, gde bi trebali da se zadrže doseljenici koji bi trebali da budu deportovani. Sa ove tačke gledišta ostrvo bi izgubilo svoj pretežno turistički poziv, sa centrom u kojem bi stalno bilo zatvoreno 500 doseljenika, i postalo bi jedan ogroman pritvorni centar.
Lampeduza je posebno strateško mesto, zato što je tajna namera u stvari realizovati deportovanja bar u zemlje sa kojima su sklopljeni sporazumi o direktnom prihvatanju, izbegavajući da ove osobe fizički uđu u Italiju na nekom drugom mestu.
Podvlačimo podatak koji ne može da se pobije: najveći procenat osoba koje dolaze u Lampeduzu su zatražioci azila. To su osobe koje dolaze uglavnom iz Liberije, Sudana i Somalije i koje bi imale pravo ne samo da zatraže azil, nego čak i da uđu u našu zemlju ne rizikujući život.
Na žalost, nedostatak normative o azilu i nemogućnost zatražiti azil obraćajući se na primer našem konzulatu u zemljama kao što su Egipat ili Tunis puni džepove spekulanata koji prevoze doseljenike. Ako bi postojala normativa o azilu koja bi dozvolila ovima osobama da uđu legalno, evidentno je da bi mogle da dođu u našu zemlju avionom ili brodom, a ne da se dave u moru. Između ostalog, želeo bih da podsetim da su od pre nekoliko meseci na snazi norme koje primenjuje Zakon Bossi-Fini što se tiče kontrole mora i zaustavljanje brodova ili čamaca koji prevoze klandestince. Onih dana u toku kojih se odigrala ova tragedija, brod na koji su se uglavnom ukrcali Egipćani i koji je ulazio u italijanske vode dolazeći sa Malte je promenio pravac. Ne znamo da li je odustao zato što su ga okružile naše jedinice ili su to učinile jedinice sa Malte. Ovo su sitnice koje uvek ostaju tamne i konfuzne i koje bi trebalo razjasniti kada se radi o ljudskim životima i osobama koje dolaze čak u našu zemlju kako bi zatražile azil.
Dakle, dosta smo zabrinuti zbog stava koji zauzimaju naše morske jedinice, a koji je izmeđi ostalog nalog koji izdaje Unutrašnje Ministarstvo u Rimu. Zabrinuti smo, zato što će se ovakve tragedije, primenjujući norme i zakone, ponoviti. Tako nešto moramo sprečiti. Kada jedan državljanin Sudana ili Somalije dolazi u Egipat ili Tunis mora da mu se prepozna pravo, ako treba čak i putem Visokog Komesarijata Ujedinjenih Nacija za Izbeglice, da iskoristi mogućnost dobijanja azila u ovim zemljama, a ne da bude nateran da danima i nedeljama bude zatvoren u prihvatnim lagerima koje u ovom slučaju vode kriminalci u većim zemljama Severne Afrike, čekajući na put koji ih često odvodi u smrt.