Posle podataka, koje je podsekretar Mantovano izneo u Parlamentu, Berluskonijeva izborna kampanja se bazirala čak i na ciframa koje se odnose na sve brojnije deportovanje doseljenika i manje doseljenika koji se iskrcavaju na naše obale. U međuvremenu se znatno proširila diplomatska aktivnost sa tranzitnim zemljama iz kojih stranci uglavnom dolaze ilegalnim putem, čak i onda kada je u ovim zemljama vladao režim, kao što su Turska ili Tunis, i kada iste zemlje nisu garantovale puno prepoznavanje prava na azil i ljudskih prava predviđenih Međunarodnom Konvencijom u korist svih osoba, pa čak i doseljenika koji «tajno» borave.
Činjenice sada opvrgavaju arogantnost onih koji tvrde da bi mogli da blokiraju tajno doseljeništvo, pribegavajući ekskluzivno milicijskim merama, nedeskriminantnim odbijanjem, a ponekad i kolektivnim deportovanjima koja su zabranjena evropskom Konvencijom za zaštitu prava čoveka i Kartom iz Nice. Broj «overstejersa» još uvek nije precizan, a mnogo je doseljenika koji su ušli sa vizama koje su trajale samo tri meseca, ali su ostali u neregularnim uslovima posle isteka vize. Broj ogorčenih osoba, koje rizikuju život u Otarantskom kanalu kako bi pokušale da uđu u Evropu, je sve veći. Potencijalni zatražioci azila su afrikanci, i to uglavnom državljani Sudana koji beže iz pakla Darfura, ili iz Somalije i Liberije, koji nemaju pravo čak ni da pokrenu bilo koju proceduru, a tretirani su kao i svi ostali «klandestinci» (uz meru deportovanja), jer završavaju u moru blizu obala Tunisa ili Libije gde se kasnije predaju lokalnim vlastima.
Ponovo se pojavio «problem Lampeduza», ali novost je što dolaze samo žene i deca. Lokalni privremeni prihvatni centar ponovo «puca», jer se u njemu nalazi više od tristotine osoba, a isti centar može da primi nešto više od stodvadeset osoba. Prihvatni centar u Agriđentu je pred kolapsom i tek treba da se renovira. Prihvatni centri u Trapaniju su zatvoreni, a ne radi ni centar za identifikaciju.
Desetine osoba je odvedeno u druge zatvorske strukture u Kalabriji i Pulji; postoji rizik momentalnog deportovanja putem kolektivnih isključenja, negiranja prava na azil i humanitarne zaštita, a u boljim slučajevima procedura za azil traje zaista dugo, više od osamnaest meseci, u toku kojih osoba nema pravo na pomoć, nema pravo da radi ili dovede svoju porodicu u Italiju.