Kao što je poznato, naše javne i privatne zdravstvene strukture već duže vreme “pate” od konstantnog nedostatka bolničkog personala jer “unutrašnja” ponuda našeg radnog tržišta već duže vreme ne zadovoljavaju potrebe.
Ovo je motiv iz kojeg je Zakon br.189/02 (c.d. “Zakon Bosi-Fini”) modifikovao Jedinstveni tekst o doseljeništvu dodajući ovu radnu kategoriju raznim kategorijama radi ulaska za rad koje su navedene u članu 27 Jedinstvenog teksta. Ove kategorije karakteriše činjenica da ne zavise od dekreta doseljeničkih odliva; drugim rečima bolničari (medicinske sestre), koje će biti prihvaćeni u javne i privatne zdravstvene strukture, ne ulaze u sistem kvoti, ne postoje brojna ograničenja i ne treba čekati izlazak dekreta radi predavanja zahteva za ovlašćeno prihvatanje provincijskoj direkciji rada.
Druga karakteristika ove vrste ulaska za rad je što dozvola za boravak koja se izdaje kasnije važi samo za specifičan radni ugovor na osnovu kojeg je izdato ovlašćenje za ulazak i ne predviđa promenu davaoca posla što bi moglo da dovede – kao što se već desilo – do ucene ili iskorišćavanja. Pored toga, iako smo videli da razne službe primenjuju drugačije prakse, ovlašćenje za boravak bi trebalo da važi ne više od dve godine (tj.uopšteno je predviđeno članom 40 pravilnika o primenama D.P.R. 349/99 i videćemo da li će novi pravilnik koji treba da izađe postaviti drugačije uslove), tako da kada zahtev za ovlašćenja bude istekao ove osobe će morati da pokrenu novu proceduru i da se privremeno vrate u zemlju porekla gde bi, pošto imaju ovlašćenje, trebale od odgovornog konzulatskog predstavništva da zatraže novu ulaznu vizu.
Iz gore navedenih karakteristika Ministarstvo zdravlja je izvuklo interpretativne stavove prema kojima se relativni radni ugovori mogu sklopiti samo u režimu privatnog prava čak i u slučaju prihvatanja u javne strukture (pogledati spis od 12/04/00), što znači da bolničari “ekstrakomunitarci” ne bi nikada mogli, po svim efektima, da čine deo javne radne snage i svakako bi bili osuđeni na radni odnos privremenog tipa uprkos stabilnoj potrebi za radnom snagom. Uprkos tome član 2 stav 2 Jedinstvenog teksta (kako su potvrdile dve odluke, prva teritorijalnog adminstrativnog suda Ligurije, druga Apelacionog sudz Firence) prepoznaje pravo stranaca da pristupe čak i javnom zaposlenju tamo gde se takvo pravo prepoznaje evropskim državljanima.
Spis Ministratsva rada br.52 od 25/10/02 je zatim precizirao da bi zahtev za ovlašćeno prihvatanje bolničara “esktrakomunitaraca” mogla da predaju čak i udruženja za internalni rad, dok tako nešto ne bi mogle da učine društvene kooperative, osim ako direktno ne vode zdravstvenu strukturu gde će biti zaposlene zainteresovane osobe (abrogacija zabrane pregovaranja o radnoj snazi u korist javnih službi, doneta nedavno Zakonom 267/03, tzv.”Zakon Bjađi”, bi trebala da dozvoli da se takvo ograničenje povuče).
U svakom slučaju uslov za ovlašćen ulazak iz inostranstva i legalno vršenje profesije bolničara u Italiji jeste da Ministarstvo zdravlja prizna studentsku diplomu i kasnije upis u odgovarajuće registre; ako se tako nešto ne bi ispoštovalo kako direktno zainteresovane osobe tako i njihovi davaoci posla napravili bi prekršaj ilegalnog vršenja profesije (član 348 kaznenog kodeksa).
Proceduru za priznavanje diplome (analitički opisana u spisu od 12.aprila 2000.god. Ministarstva zdravlja) mora da pokrene davalac posla zainteresovan za prihvatanje iz inostranstva ili direktno zainteresovana osoba, u slučaju da već ima redovnu dozvolu za boravak u Italiji, a procedura priznavanje diplome se u suštini zasniva na vrednovanju studentskog programa: nije dakle dovoljna obična diploma, nego se mora prevesti i overiti, u odgovornim italijanskim konzulatskim predstavništvima, ceo program studija precizirajući čak i broj časova za svaki predmet i svaku godinu studija.
Zahtev se predaje Ministarstvu zdravlja – odsek za zdravstvene profesije, ljudske i tehnološke izvore – služba II°, u Rimu. Kako bi pojednostavio preoceduru priznavanja diplome (koja je ista i za sve ostale profesije c.d. “parazdravstvene”, kao što su logopedi, zubari, kušeri, optičari, tehničari radiologije, fizioterapeuti itd.) i na osnovu onoga što je predviđeno predlogom Zakona 402/01, koji je postao zakon u članu 1 br.1 od 8.januara 2002.god., Dekret od 18/06/02 Ministarstva zdravlja je počelo da pregleda zahteve direktno u službama nekih regija koje su sve do sada dale raspoloživost što se toga tiče. Dakle zahtevi bi mogli da se predaju odgovornim službama regija Emilja Romanja, Lacijo, Lombardija, Umbrija, Vale d’Aosta, Veneto i samostalnim provincijama Trento i Bolcano.
I na kraju, nakon priznavanja diplome, ulaska u Italiju i dobijanja dozvole za boravak procedura se zaključuje upisom u registre profesionalaca, uz prethodnu verifiku koju vrši odgovorni profesionalni red, o poznavanju Italijanskog jezika i posebnih odluka koje uređuju profesionalan rad u Italiji.