Ovo je slučaj osobe koja je, kao i mnoge druge, podnela zahtev za regulisanje koji je zatim odbijen. Ista osoba je saznala da je njen zahtev odbijen prilikom zapisivanja mere isključenja koja je bila odmah izvršena.
Ovaj gospodin je deportovan iz Italije ne znajući zašto, a u meri o isključenju nije naveden osnovni razlog njegovog pravnog stanja kao osobe koja čeka da se stavi u regolu. Ovoj osobi je dakle zapisana mera o isključenju uprkos činjenici što postoji procedura regulisanja u toku; tj. zanemarena je činjenica da ovom gospodinu nije odbijen zahtev, a na kraju je bio tretiran kao osoba koja tajno boravi (klandestinac).
Sve ovo se desilo iako famozni zakon u materiji regulisanja (222/2002) u članu 2 jasno predviđa da se sve do zaključivanja procedure regulisanja ne mogu primenjivati i donositi mere isključenja (deportovanje). Ovom gospodinu je međutim mera isključenja izrečena ne pozivajući se na proceduru regulisanja koja, u njegovom slučaju, još uvek nije bila zaključena.
Žalba je podnešena zato što je ovaj gospodin na početku, pre nego što je odveden iz Italije, bio zatvoren u jednom od prihvatnih centara u kojem borave osobe koje treba da se deportuju.
Sudija je međutim odbio žalbu i potvrdio ostanak u centru izdajući dekret u kojem se iznosi da: “…iz onog što predviđaju norme na snazi javna administracija nije obavezna da obavesti osobe koje su podnele zahtev za regulisanje o dodatnim dokumentima, niti da im pošalje obaveštenje o odbijanju zahteva.”
Sudija, koji je na početku bio protiv ostanka u prihvatnom centru, je na kraju zaključio proceduru regulisanja izdajući meru o deportovanju koja je posle toga postala legitimna potvrđujući dakle ostanak u prihvatnom centru i izjednačavajući meru isključenja – onako kako je zapisana – sa zaključnim aktom procedure koji je očigledno drugačiji od samog regulisanja.
Ovo je slučaj koji je u Milanu izbio na naslovne stranice novina i odmah izazvao polemiku. Vesti o ovakvim slučajevima su se prvo pojavile u Milanu, a kasnije su se verifikovali i u drugim delovima Italije; čak je i u nacionalnim novinama izneta neregularnost prakse koja se primenjuje u Prefekturi i Kvesturi Milana. U istom periodu su tzv.”colf” i “badanti” (kućne pomoćnice i osobe koje se staraju o starim osobama), koje su čekale da se stave u regolu, nasilno odvođene i odmah deportovane avionom.
Odvođenje osoba je verovatno bilo organizovano u zavisnosti od postojanja avionskih letova. Administracija se poziva na odluku Unutrašnjeg ministarstva iz 2002.god. prema kojoj snage javnog reda moraju odmah da udalje osobe koje ne mogu da se stave u regolu, pre nego što prefektura uopšte i pregleda njihove zahteve za regulisanje.
Prema onome što kaže ova odluka, o negativnom odgovoru, tj.o obaveštenju o odbijenom zahtevu za regulisanje, je trebao da bude obavešten samo davalac posla. Ova mera – koja se zatim šalje svim kvesturama i prefekturama – se u stvari poštuje samo delimično.
Verifikujući očiglednu nelegitimnost interpretacije navedene u odluci Unutrašnjeg ministarstva, mnoge prefekture i kvesture su se samostalno organizovale šaljući obaveštenje o eventualnom odbijanju zahteva odvojeno i posebno obema stranama zainteresovanim za proceduru regulisanja – davaocu posla i radniku.
Ustavni sud je 20.aprila 2004.god. poništio odluku o zadržavanju zainteresovane osobe u prihvatnom centru i opozvao meru deportovanja koju je izdala Prefektura Milana naređujući istoj prefekturi da nadoknadi sudske i troškove podnošenja žalbe Kasacionom sudu.
Motivi odluke (br.7472/2004) su vrlo jasni, a objašnjava ih advokat Paolo Odi (član Udruženja za pravne studije o doseljeništvu) koji je od samog početka pratio ovaj proces pokrećući probni proces protiv onog što je izgledala nediskutabilna praksa predviđena spisom Unutrašnjeg ministarstva koju su pratile Prefektura i Kvestura Milana.
Kasacioni sud je stabilisao seriju vrlo jasnih tačaka:
– osoba koja podnosi zahtev za regulisanje ima pravo da pismenim putem dobije objašnjenje o negativnom ishodu procedure. Davalac posla i radnik su zainteresovane strane u proceduri regulisanja, pa samim tim imaju isto pravo da budu obaveštene.
Ovo je zaključak odluke o proceduri predviđenoj Zakonom 222 o regulisanju. Totalno je pogrešno misliti da postoje alternativne mogućnosti, kao što je verbalno obaveštenje, smatrajući da se pod merom deportovanja podrazumeva čak i odbijanje zahteva za regulisanje zato što su ovi principi stabilisani zakonom.
Specijalan zakon o regulisanja je striktno zabranio, sve dok se ne zaključi procedura regulisanja, izvršavati stara ili donositi odluke o novim deportovanjima osoba koji su podnele zahtev za regulisanje. Zakon 241 iz 1990.god. jasno predviđa da se mera o odbijanju zahteva obavezno mora pismeno motivisati. Verbalno obaveštenje se dakle ne može prihvatiti.
Očigledno je da ova odluka Kasacionog suda još jedan put pokazuje da uputstva i spisi Unutrašnjeg ministarstva nisu “zlatni”, nego često prihvataju pogrešne interpretaciju i nekorektno primenjuju zakon.
Ovo nas donkle teši zato što je, iako je pojašnjenje Unutrašnjeg ministarstva opozvano i označeno kao očigledna nelegitimnost Kasacionig suda, jasno da su uputstva ministarstva dovela do štetnih i često nepopravljivih posledica za mnoge osobe. Neko bi mogao da kaže: “…odluka Kasacionog suda koja razjašnjava korektnu interpretaciju zakona ničemu ne služi kada su skoro već svi zahtevi za regulisanje pregledani i zaključeni, a osobe su deportovane iz Italije i ne mogu više da se brane…”.
Ovo je u neku ruku istina.
Termini predviđeni za podnošenje žalbe
Sa čisto pravne tačke gledišta je važno znati da oni koji su direktno dobili meru o isključenju iz zemlje i koji – kao u slučaju koji smo naveli – nisu dobili obaveštenje o odbijanju zahteva još uvek nemaju pravo da podnesu žalbu protiv mere odbijanja zahteva.
Drugim rečima, pošto radnik nije dobio pismeno i motivisano obaveštenje u kojem se iznosi da je njegov zahtev za regulianje odbijen, nego je dobio samo obaveštenje o tome da će biti deportovan iz zemlje, što navodi na zaključak da je odbijen i zahtev za regulisanje, još uvek nema pravo da podnese žalbu protiv ove mere.
Osobe koje se nalaze u inostranstvu moraju da daju punomoć advokatu u Italiji koji će zatim podneti žalbu. Punomoć se daje u kancelarijama italijanske ambasade u zemlji porekla. Zainteresovani bi, ako bi želeo, još uvek mogao da podnese žalbu zato što važe termini za podnošenje žalbe protiv mere odbijanja zahteva.
Što se mere isključenja tiče – pošto je to mera koja je izdata nakon procedure regulisanja za koje zahtev nije bio odbijen – dakle zahtev nije formalno odbijen i, kao što je predviđeno, zainteresovani ima pravo da perfekcioniše proceduru regulisanja i da naknadno zatraži poništavanje mere isključenja.
Ovo je očigledno jedan dug i težak put, ali mislim da bi u situacijama u kojim je sentimentalan odnos ili dugogodišnji boravak u Italiji prekinut nakon nekorektnog vođenja procedure regulisanja trebala da postoji mogućnost ponovnog ulaska u Italiju iznoseći lažne motive koje je prihvatio Kasacioni sud.