Osobe kojima je potrebna zaštita i koje beže od ratova, nasilja, nereda, ugnjetavanja, diskriminacije i torture se, kada dođu u Italiju i Evropu, stavljaju u zatvore i istovremeno se donose nove norme koje gledaju da ih, za račun Evrope, predaju trećim zemljama koje se definišu kao sigurne i iz kojih su možda ove osobe pobegle.
Svedoci smo mučnog procesa revizije Ženevske konvencije, kako u Italiji tako i u Evropi, krećući od koncepta da su zatražioci azila faktički prevaranti i da je zbog velikog broja zatražilaca azila sistem kontrole, koji je do sada funkcionisao, pokleknuo. Izgleda je jako teško napraviti razliku između onih koji beže zbog tzv.kolateralnih efekata i onih koji beže iz razloga koji su navedeni u Ženevskoj konvenciji. Zatražioci azila migriraju jer beže od jada i bede prouzrokovani nasiljem, etničkom diskriminacijom, diktaturama i ratovima: efekti se često ukrštaju na nerazrešiv način.
Evropska Unija, koja cilja da “harmonizuje” politiku o azilu, zauzima sve odbrambeniju poziciju, zatvara one koji traže zaštitu i smanjuje već minimalne standarde prihvatanja. Sve više se prihvata mišljenje da je većina podnešenih zahteva za azil u stvari samo način ući u Evropu, zaobilazeći tako legalan način ulaska koji je na kraju krajeva nemoguć. Zabrinutost da je Italija prepljavljena lažnim zatražiocima azila, slika koja se predstavlja nakon spektakolarnih iskrcavanja stranaca na italijanske obale, je negirala i sama vlada koja je iznela neke cifre: u 2003.god. je od podnetih 11.000 zahteva za azil prihvaćeno 555 zahteva i izdato je 678 humanitarnih dozvoli. Zatražioci azila u stvari biraju druge zemlje gde bar postoji pravo pristupu procedure, pravo koje je u Italiji pitanje slučaja. Evropa, a posebno Italija, prihvata mali broj izbeglica koje dolaze iz siromašnih zemalja. Masa izbeglica se u stvari vraća u Aziju i Afriku, a sve italijanske i evropske inicijative gledaju da ih vrate na kontinent ili u zemlje iz kojih dolaze i predaju sve u ruke zemljama koje su nedavno ušle u EU. Italija se nikada nije istakla kao zemlja azila. U Italiji nikada nije donešen Zakon o azilu, a prihvatanje i pristup procedurama su oduvek bili oskudni ili nikada nisu ni postojali. Procedure su, uprkos razumnom broju zatražilaca azila, duge i nesigurne, a zaštita predviđena Ženevskom lonvencijom se daje u oko 7% slučajeva. Statistike kažu da broj zahteva za azil u Evropi opada: u 2004.god. broj zatražilaca azila je znatno opao, dostižući minimalan nivo u poslednjih 16 godina. U Italiji je zabeležen znatan pad (za oko 45% u odnosu na zahteve podnešene u 2003.god.).
Italijanska vlada čini sve kako bi zatražioce azila predstavila kao prevarante i potencijalne kriminalce jer drugačije se ne bi mogla da opravda zatvaranje zatražilaca azila u centre za identifikaciju ili privremene prihvatne centre. Vlada je faktički poistovetila centre za identifikaciju sa privremenim prihvatnim centrima, ali i centrima koje vode lokalne službe koje su pristupile Nacionalnom programu za azil koji je, nakon Zakona Bosi-Fini, postao Sistem zaštite za zatražioce azila i izbeglice.
Direktive o minimalnim normama prihvatanja zatražilaca azila u zemljama EU su faktički poslednji pokušaj stvoriti jedan “višefunkcionalni” aparat sa jasnom policijskom osnovom koji želi da podredi direktivama Ministarstva za unutrašnje poslove čak i prihvatne centre opština i udruženja koja su poslednjih godina radila na davanju podrške i prava zatražiocima azila i stvarajući specifičnu profesionalnost na terenu gde složenost intervenata ne odgovara samo pravnim kriterijumima, nego i interventima o subjektivnim potrebama osoba. Verujem da “najosteljivije” opštine, koje su ovih godina radile na tome da postave osnove modernog sistema zaštite, neće moći da prihvate takvu postavku nego će nastaviti da budu promoteri prava, predviđenih naših Ustavom, na sve načine koji su im na raspolaganju. Nacionalno udruženje italijanskih opština, koje na nacionalnom nivou vodi mrežu italijanskih opština, je već iznelo svoju suprotnost i neraspoloživost da postane jedan od prstena ovog lanca sa policijskom osnovom koji krši osnovna prava osoba koje traže azil. Svemu tome se dodaje podmuklija, ali isto tako značajna praksa koju primenjuju kvesture i pogranična milicija koja sve češće negira pristup proceduri. Oni koji uspeju da podnesu zahtev za azil dobijaju od ministarstva beskorisnu brošuru, a ostali dobijaju voznu kartu i šalju se u najbliži centar za identifikaciju koji se na severu Italije nalazi u Krotoneu. Takav sistem, kao što možemo da zaključimo, može samo da dovede do tajnog boravka zatražilaca azila koji, pred nesigurnom sudbinom, biraju da žive u ilegalnim uslovima nadajući se da će uspeti da pređu još jednu granicu i izađu iz Italije. Ovaj sistem izlaže osobe ozbiljnom riziku i brani pristup zaštiti stvarajući klandestince i dodatne patnje.