Procedura regulisanja u 2002.god., zaključena pozitivno posle pregleda 704.000 zahteva, ostaje otvoreno pitanje što se tiče uključenja osoba koje su došle i pitanja koja se postavljaju što se tiče doseljeničkog pritiska i budućih dekreta odliva. Prvi podaci koje je na raspolaganje stavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova nam dozvoljavaju da uđemo u srž ovih aspekata.
Nova panorama se organizuje oko prisustva bar 2,5 miliona stranaca koji redovno borave. Rumunija je prva grupa, dok se Maroko i Albanija razlikuju za desetak hiljada osoba: sve tri zemlje se svrstavaju u zemlje sa više od 250.000 prisutnih doseljenika. Ukrajina se nalazi na četvrtom mestu sa 120.000 osoba.
Posebnu pažnju zaslužuju zemlje istočne Evrope koje su podnele 60% od ukupnog broja zahteva za regulisanje. Ove zemlje su skoro udvostručile sastav i predstavljaju sad već više od trećine doseljeničke populacije, a nastaviće da vrše pritisak kako bi pronašle radno mesto.
Poseban interes izazivaju ne samo zemlje severne Afrike, nego i prekookenaske zemlje Latinske Amerike i Azije (Kina, Filipini i Indija).
Kako bi posmatrali zemlje koje se razlikuju jedna od druge, pored geografske blizine, moramo misliti i na jak doseljenički pritisak koji se oseća i u udaljenim predelima, a koji je posledica već stabilisanih grupa u Italiji i potrebe našeg radnog tržišta.
Pošto se radi o petoj proceduri regulisanja u manje od 20 godina, evidentno je da su ove posebne mere sve do sada predstavljale osnovu za doseljeničku politiku: većina doseljenika koji danas žive u Italiji su došli “zaobilazeći” službene ulazne kanale, zato što je na raspolaganje stavljeno malo ulaznih mesta i zato što se procedure ulazaka slabo pratikuju. Od 1999.god. pa sve do danas potreba za radnicima doseljenicima brojčano iznosi 200.000 mesta godišnje: dovoljno je međutim pomisliti da je za 2004.god. predviđeno 29.500 mesta samo za stabilne radnike. Pored toga, osnovni mehanizam za radno uključivanje iz inostranstva ostaje samo lični poziv koji se, iako je dopunjen sa mogućnošću formativne inicijative iz inostranstva, ne može smatrati solucijom za sve probleme koji su proizišli sve do sada i to posebno u okviru porodica i malih preduzeća.
Zbog toga se prema mišljenju Predsedništva Statističkog Dosijea za Doseljeništvo “postavlja ne samo problem relane adekvatnosti programiranih kvota, nego i adekvatnijeg odnosa između zahteva i radnih ponuda. Momentalno se ne pratikuje mogućnost ulaska putem “sponzorisanja”, ukinutog 2002.god., i u opštu normu još uvek nije prihvaćena ideja o dozvoli za boravak radi traženja posla koju je mudro predložio Evropski Parlament.
Najhitniji zadaci jesu favorizovati otvaranje ka zemljama istočne Evrope, deo koji je uglavnom protagonista dosljeničkih odliva očekujući proširenje EZ, i pojačati prospektive integracije svih zainteresovanih grupa, kao i stabilizovati se (službe, kultura, glasanje, druga generacija, državljanstvo) i biti spreman izbeći da velika fleksibilnost radnog tržišta ne ide na štetu nastavka boravka.
Italija je – a to potvrđuju i brojevi i odlivi – zemlja sa mnogo doseljenika koja za uzvrat vodi pogrešnu politiku.”