Rećićemo nešto o odluci koju je doneo Regionalni administrativni Tribunal Provincije Alto Adiđe, sa sedištem u Trentu (13.maj 2004.god.), koja govori o ustavnoj nelegitimnosti odluke o proceduri regulisanja – dekret Zakona 195 postao Zakon 222/2002 – koja nije predviđala regulisanje stranaca koji rezultiraju kao deportovani i odvedeni do granice.
Tribunal Trenta se bavi slučajem u kojem je dokazano da je strancu efektivno izrečena mera isključenja iz zemlje izvršena uz pratnju snaga javnog reda.
Znamo da je Regionalni administrativni Tribunal Veneta, kao i ostali tribunali, u sličnim slučajevima imao običaj da suspenduje ili poništi meru o odbijanju zahteva za regulisanje, tj.poništio je mere osobama kojima je zahtev za regulisanje odbijen zato što je u istim merama iznešeno da bi ove osobe trebale da bude deportovana uz pratnju do granice.
Znamo da je u svim ovim slučajevima doneta odluka suspendovati ili poništiti mere zato što nisu postojale karakteristike pravih mera o isključenju. Drugim rečima mere, koje je donela odgovorna vlast, su na apsolutno nejasan i uopšten način definisale meru deportovanja, ne navodeći datum i granični prelaz do kojeg bi vlasti javnog reda trebale da odvedu zainteresovanu osobu.
Administrativni tribunali su izneli da je mera neadekvatno motivisana zato što ne postoje precizna uputstava o njenom efektivnom izvršenju i zato što ne postoji mogućnost rekonstruisati ono što se desilo zainteresovanoj osobi, pa su je tako suspendovali tj. poništili. Radi se dakle o meri koja ne navodi jasne i detaljne okolnosti kojima bi se opravdalo odbijanje zahteva za regulisanje, pa se zbog toga ista smatra merom koja nije dovoljno motivisana i po zakonu se poništava.
Mnogi administrativni tribunali prihvataju ovakvu praksu u sličnim situacijama u kojima se odbijanje zahteva za regulisanje zasniva na predviđenom vršenju mere isključenja uz pratnju do granice.
S druge strane, u mnogim slučajevima se radilo o osobama koje su negirale postojanje mere deportovanja uz pratnju do granice. Ove osobe kažu da nisu nikada izašle iz Italije, da ih nikada niko nije odveo do granice i da je milicija pogrešila zato što «im je bila zapisana mera deportovanja, ali ih niko nije odveo do granice.»
Pred ovako uopštenim merama, koje su negirale proceduru regulisanja tvrdeći da će osobe nasilno biti odvedene do granice, administrativni tribunali nisu mogli da verifikuju okolnosti – što je između ostalog zadatak milicije – i zbog toga su poništili meru.
Iz ovoga proizilazi da su se verifike na osnovu kojih se odbio zahtev za regulisanje – zato što bi rezultiralo kao deportovanje izvršeno uz pratnju do granice – u stvari pravile samo delimično putem terminala gde nije bilo moguće prekontrolisati da li je osoba stvarno bila odvedena do granice.
U vezi ovakvih slučajeva imamo dakle vodeći stav na osnovu kojeg možemo adekvatno da odbranimo zainteresovane osobe.
Odluka administrativnog tribunala koju komentarišemo se odnosi na drugačiju situaciju: Regionalni administrativni Tribunal Trenta u ovom slučaju podvlači da su u dekretu, koji govori o odbijanju zahteva za regulisanje, precizno navedene okolnosti koje se odnose na meru deportovanja uz pratnju do granice. Ne radi se dakle o meri koja nije dovoljno motivisana, nego se direktno sagleda osnovno pitanje: da li je ispravno ne regulisati situaciju osobe koja nije bila deportovana uz pratnju do granice.
Regionalni administrativni Tribunal Trenta diskutuje baš o ovome zato što tvrdi da bi norma koja bi gledala da ograniči regulisanje jednog stranca kojem je izrečena mera deportovanja i koji nije imao sreće, pa je bio uhvaćen i nasilno odveden do granice, prekršila osnovne principe Ustava.
Radi se o pitanju s kojim se već suočio Regionalni administrativni Tribunal Pulje (predajući akte Ustavnom sudu) koji međutim još uvek nisu pregledani.
Regionalni administrativni Tribunal Trenta tvrdi da Zakon 222/2002 koristi jednak tretman koji je jednako negativan u situacijama koje su kompletno različite.
To znači da osoba koja je deportovana uz pratnju do granice (iz motiva javne sigurnosti, državne bezbednosti) ne može da iskoristi proceduru regulisanja.
Stavljaju se zatim na isti nivo obična deportovanja koja se vrše uz nasilno odvođenje do granice zbog ilegalnog boravka u Italiji i deportovanja izvršena nasilno uz pratnju do granice samo zato što zainteresovana osoba nije brzo reagovala pronalazeći advokata ili podnoseći žalbu. U svakom slučaju se radi o deportovanju koje se vrši samo zbog ilegalnog boravka.
Sudija u Trentu pored toga iznosi da osobe, koje su odvedene do granice, a koje ne mogu da opozovu meru deportovanja koja je predviđena zakonom (zabrana koja međutim nije predviđena za osobe koje su imale više sreće i koje su bile pogođene istom merom, ali bez pratnje do granice) u osnovi krše član 35 Ustava po kojem Republika Italija štiti rad u svim svojim formama i primenama.
Zakon u materiji regulisanja je prihvatio stavove koji su u vidnoj suprotnosti sa principom jednakosti koji je stabilisan članom 3 Ustava.
Ovaj zakon se ne može opravdati na planu logike i pravde i ne može se shvatiti, što se cilja zakona tiče (tj.regulisanje osoba), izbor sudije koji je u suštoj suprotnosti sa principom jednakosti koji je – prema konstantnoj pravdi Ustavnog suda – u stvari princip koji nameće jednak tretman u identičnim pravnim situacijama i, obrnuto, brani istu disciplinu i akcije za situacije koje su totalno drugačije. Kao i u ovom specifičnom slučaju.
Svima je dakle jasna razlika između situacije osobe koja se u Italiji nalazi u neregularnim uslovima, predstavlja opasnost za javni red i mir i osobe koja se u Italiji nalazi u neregularnim uslovima, ali ne čini ništa loše nego šta više i radi, ali nema boravišnu dozvolu.
Pozivajući se na ove principe, Regionalni administrativni Tribunal Trenta je predao slučaj Ustavnom sudu, ali smo odlučili da prokomentarišemo ovu meru kako bi drugi regionalni administrativni tribunali, kao što se već desilo, mogli da se pridruže sličnom prigovoru o legitimnosti i kao posledica toga da u međuvremenu zaustave izdavanje mera o odbijanju zahteva za regulisanje.
U momentu u kojem sudija administrativnog tribunala smatra da postoje pravni elementi na osnovu kojih se ova ograničenja ne bi mogla primeniti mogao bi u međuvremenu, sve dok Ustavni Sud ne odluči o pitanju, da suspenduje donešenu meru.