Razni tonaliteti, životne priče, van kampa žena, žena emigrantkinja, jednostavne i strastvene reči koje predstavljaju privremen život, pun problema, ali pun žive i jake humanosti.
Glasovi van kampa koji se nikad ne gube, nego ističu različitost kao unutrašnje bogatstvo svakog ljudskog bića…
Lajla, Glorija i Nara rade kao kulturne posrednice u zatvoru u Riminiju u sekciji za “strance”. Službu vodi njihovo udruženje “Todo Kolor” u saradnji sa Regijom Emilja Romanja i Ausl (lokalna zdravstvena struktura) iz Riminija. Udruženje “Todo Kolor” čine žene strankinje koje se svakodnevno bore kako bi proširile prava i potvrdile dostojanstvo svakog ljudskog bića.
Pitanje: Koliko godina ste u Italiji i zašto ste se odlučile da dođete baš u ovu zemlju?
Lajla: Ja sam u Italiji od septembra 1998.god., a došla sam zato što sam studirala u Kulturnom italijanskom Centru u Rabatu. Zahvaljujući mom školskom kurikulumu upisala sam se na univerzitet u Bolonji – ogranak u Riminiju.
Glorija: Ja sam u Italiji od 1989.god. Prvo sam živela u Venecueli gde sam stupila u braku sa jednim italijanom. U Venecueli su počeli sukobi, pa smo tako moj muž i ja razgovarali sa mojom taštom koja je odlučila da nas primi kod nje u Riminiju.
Nara: Ja dolazim iz Armenije i živim u Italiji od 1990.god. iz motiva ljubavi i porodice.
P: Da li ste u toku puta ka i dolaska u Italiju imale posebne probleme sa dokumentima, posebno što se dobijanja dozvole za boravak tiče?
Lajla: Ja nisam imala problema sa dokumentima zato što sam već imala upis i ovlašćenje italijanske ambasade u Maroku. Kada sam došla u Italiju u roku od osam dana sam otišla u kvesturu i odmah sam dobila studentsku dozvolu za boravak.
Glorija: Ni ja nisam imala posebnih problema, jer sam u braku sa državljaninom Italije i posle dve godine smo državljanstvo dobili ja i moje troje dece.
Nara: Ja sam se međutim susrela sa ogromnim teškoćama kako bi dobila bračne dokumente, prvo u mojoj zemlji, Armeniji, a posle i u Italiji. U Armeniji nisu postojale službe za izdavanje posebnih dokumenata ili potvrda koje bi potvrdile da sam neudata. Nisam znala kome da se obratim, bila sam zbunjena. Najviše problema sam imala kada sam došla u Italiju. Bila sam u kvesturi u Rimu deset puta, samo kako bih sredila zatražene dokumente ili zato što je falio jedan “zarez” ili zato što je neka reč bila nečitka.
P: Sa kojim se problemima svakodnevno susrećete kao žene, a pre svega kao emigrantkinje?
Lajla: Osnovni problem jedne žene emigrantkinje je pre svega, sa moje tačke gledišta, pronaći stan. Kao studentkinja sam imala zaista mnogo problema da pronađem krevet u nekom stanu, jer osobe nisu imale poverenja zato što sam bila studentkinja (strankinja) i bez posla. U njihovim očima doseljenik je isto što i siromašna osoba: nesposobna da se izdržava.
Što se posla međutim tiče nisam imala mnogo problema. U ovom turističkom gradu, u toku letnje sezone, postoji potražnja za personalom, tako da sam se odmah adaptirala da vršim razne poslove, posebno ručne. Što se svakodnevnih problema tiče, moram da priznam da još uvek vidim mnoge italijane koji su iznenađeni zato što sam arapkinja koja ne nosi velo ili tradicionalnu odeću koju oni povezuju sa muslimanima ili zato što korektno govorim Italijanski jezik i koristim prave izraze. Teško je priznati, ali susrećem i susrela sam se sa mnogim nepoverljivim i netolerantnim osobama, posebno kada otkriju da si stranac ili kada se govori o doseljenicima.
Glorija: I za mene je stan bio osnovni problem. Došli smo u Rimini i nismo mogli da pronađemo stan. Na početku smo bili u jednom apartmanu koji smo morali da napustimo početkom leta zbog turista. Tako je trajalo neko vreme. Sada smo, i na svu sreću, posle mnogo godina provedenih lutajući, konačno pronašli naš stan. Pored toga nije bilo uopšte lako pronaći posao. Moj hendikep je uvek bio Italijanski jezik: kada ne možeš lepo da se izraziš teško da ćeš pronaći nekoga ko će te prihvatiti takav kakv si.
Nara: Moj najveći problem momentalno jeste pronaći stabilan posao. Imam 50 godina i želela bih mirno da živim, ali na žalost, iako je ružno priznati, bez posla i uz aktulene troškove života nema budućnosti ni mirnog života. Pored toga posao bi mi dozvolio da se realizujem, da zaradim poštovanje osoba koje me okružuju, u suštini da se osetim korisnom. Smatram da je problem traženja stabilnog posla određen raznim faktorima, godinama, biti doseljenik i nesreća. Verujem, i to vam kažem s osmehom na licu, da nemam baš puno sreće sa traženjem stalnog posla.
P: Da li aktuelno vršite neku posebnu radnu aktivnost?
Lajla: Ja sam vrlo zadovoljna kada govorim o mom poslu. Posao kulturne posrednice je jedan vrlo lep posao zato što favorizuje susret doseljenika, koji ima svoju kulturu, sa Vašim društvom i Vašom kulturom. Gledamo da komuniciramo i pre svega da budemo na raspolaganju osobama koje kao i mi dolaze iz daleka, još uvek se nisu snašle ili imaju probelma sa uključenjem u društveni život. Na ovaj način informacije koje nama nisu bile date kada smo došle mi sada dajemo drugim osobama koje se nalaze u problematičnim situacijama. Značaj našeg posla je baš to, podržati, pomoći ali i spojiti i povezati doseljenike sa državljanima Italije.
Glorija: I ja radim na polju kulturnog posredništva. Imamo udrženje koje vode samo žene iz Kolumbije. Sastajemo se jednom nedeljno, organizujemo zabave, večere sa tradicionalnom hranom, susrete itd. Svakim danom moja strast za pomaganjem osobama koje imaju teškoće raste. Vrlo često na ulici ili u autobusu susrećem osobe koje traže informacije ili su naravno zbunjene; i još jedna stvar: odmah mogu da vidim da li osoba dolazi iz Latinske Amerike gledajući je samo u oči.
Nara: Jedan dan muž mi je rekao: «Znaš li da za žene emigrantkinje organizuju kurs za kulturno posredništvo? Zašto ne pokušaš da konkurišeš i ti?» Prihvatila sam ovaj predlog i susrela sam se sa mnogim ženama koje su emigrantkinje kao i ja i pripadaju drugim kulturama koje me na početku nisu interesovale. Kada se kurs završio, pronašla sam poneki posao, i kao što kaže Lajla, radim kao kulturna posrednica, tj.kao most između društva koje prihvata i društva koje nema nikakvo pravo, koje ne dobija informacije, ne poznaje zakon itd. Vrlo sam ponosna na moju ulogu, zato što osetiti se i biti stranac je vrlo složena stvar. Tako nešto može da razume samo onaj ko je preživeo slična iskustva. Dajući neophodne informacije, ljudsku podršku i solidarnost, znaš da će doseljenik «saznati pre» za solucije svojih problema i neće se osetiti usamljenim.