Odgovor – Član 12 stav 1 Jedinstvenog teksta o dosljeništvu jasno predviđa da se “izuzmimo činjenice koje predstavljaju najteže prekršaje, oni koji prekrše odluke sadašnjeg Jedinstvenog teksta i direktno pomognu nekom strancu da ilegalno uđe u našu državu ili bilo koju drugu zemlju u kojoj stranac nema državljanstvo ili stalan boravak, kažnjavaju zatvorom do 3 godine i novčanom kaznom od 15 hiljada evra za svaku osobu.”
Teoretski gledano ova norma – koja u suštini predviđa kaznu za svaku osobu koja na bilo koji način favorizuje ilegalan ulazak jedne osobe u Italiju ili u druge zemlje – sada predviđa čak i favorizovanje tajnog doseljeništva u drugim zemljama i mogla bi da se smatra čak i kao favorizovanjem u odnosu na sopstvenu maloletnu decu.
Postoji jedna norma kaznenog kodeksa koja isključuje prekršaj ličnog favorizovanja u slučaju u kojem tako nešto čine roditelji ili rođaci koji treba da dođu, ali koju ne možemo da uzmemo u obzir u našem slučaju.
U ispitanom slučaju postoji specijalna norma Jedinstvenog teksta o doseljeništvu koja predviđa favorizovanje koje se uvek kažnjava, ne predviđajući slučajeve u kojima se kazna može primeniti u smislu porodičnih obaveza. Kao posledica toga, pošto ne možemo da isključimo postojanje osnovane prijave za ovu vrstu prekršaja, jedina stvar koju možemo da uzmemo u obzir, i koja se efektivno uzima u obzir, jeste da bi, pošto se radi se maloletnoj deci, ponašanje roditelja moglo da pronađe puno opravdanje i da se smatra ne kažnjivim baš zbog zaštite ovih maloletnika. Zamislimo situacije u kojima su maloletna deca ostala u zemlji porekla bez odgovarajuće moralne i materijalne podrške i tu pre svega mislimo na malu decu.
S druge strane vidimo da Član 12 (koji predviđa kaznu za favorizovanje) u stavu 2 predviđa da “…pružanje pomoći strancima koji imaju potrebu za tim, a prisutni su u našoj zemlji, ne predstavlja prekršaj…”. Pružanje pomoći se dakle ne može kazniti kao eventualno favorizovanje ilegalnog boravka, nego bi trebalo da se smatra obaveznom aktivnošću zato što deca očekuju pomoć od roditelja koji već u Italiji regularno borave, rade i zarađuju, omogućavajući legalno spajanje sa porodicom, pa samim tim i legalan ulazak za italijansku teritoriju.
Drugačije rečeno, mislim da bi se sa pravne tačke gledišta isplatilo bar “probati” ovu odbrambenu liniju. Mislim da na osnovu Člana 54 Kaznenog kodeksa (ne kažnjavanje zločinačkog ponašanja načinjenog iz potrebe, kao što je na primer potreba zaštititi život maloletnog deteta) može da se utvrdi evidentna zaštita maloletnika koji ilegalnim putevima dolaze do roditelja koji regularno borave u Italiji.
Ovo neće naravno biti rešenje za svaku optužbu i neće sigurno moći da garantuje odbranu u svim slučajevima.
S druge strane je ispravno podsetiti da moraju da postoje i validni dokazi. Mora se dokazati da je roditelj, samovoljno, ilegalno uveo dete, a moramo i da zamilsimo da su maloletna deca – možda ona malo starija – odlučila da samostalno napuste zemlju porekla i sponatano odu tamo gde žive roditelji. Ako je tako nešto samovoljno učinjeno, ne vidim kako bi mogli da optužimo roditelje za pomoganje i favorizovanje ilegalnog ulaska u Italiju.