Neka zapažanja o pravima na azil u Italiji
Na potrebu za zaštitom mnogih osoba koje traže spas od ratova, nasilja, nereda, ugnjetavanja i tortura, Italija i Evropa odgovaraju hapšenjem zatražilaca azila i novim normama koje gledaju da, za račun Evrope, zatražioce azila predaju trećim zemljama koje se definišu kao sigurne.
Kako u Italiji, tako i u Evropi, svedoci smo sporog procesa pregledanja Ženevske Konvencije krećući od koncepta da je zatražilac azila realno prevarant i da je zbog viskog broja neosnovanih zahteva za azil kontrolni sistem, koji je sve do sada funkcionisao, pokleknuo.
U Evropskoj zajednici, koja za cilj ima da u kratkom vremenskom periodu uredi politike azila, se sve više potvrđuje odbrambena pozicija i zatvaranje u odnosu na one koji traže pomoć i zaštitu. Sve je ustaljenija pretpostavka da se većina zahteva podnosi kako bi se ušlo u Evropu, zaobilazeći tako nemogućnost ući legalnim putem. Ovo je sigurno jedan od mogućih razloga, ali ne zaboravimo da živimo u istorijskom momentu u kojem su međunarodna situacija i sve veće kršenje osnovnih prava, pa čak i u zapadnim zemaljama, na dnevnom redu i stvaraju milione i milione izbeglica koji uglavnom beže u Afriku i Aziju.
Evropa prihvata manje izbeglica iz siromašnih zemalja i u ovom kontekstu Italija se nikada nije istakla kao zemlja azila. U našoj zemlji nikada nije totalno prihvaćen Zakon o azilu, uslovi prihvatanja su oduvek bili oskudni ili nisu nikada ni postojali, iako broj predatih zahteva za azil nije toliko zastrašujući (oko 11.000 u 2003.god.), procedure traju dugo i nisu baš sigurne, a odobrenja, koja se izdaju za zaštitu izbeglica prema Ženevskoj Konvenciji, su oko 5 odsto.
U ovoj već katastrofalnoj situaciji moramo reći da italijanska Vlada čini sve kako bi se adaptirala evropskim direktivama i novim pogledima na izbeglice: kao prevarante i potencijalne delikvente. Drugačije se ne može objasniti običaj hapšenja, kršeći norme na snazi (još uvek nisu objavljeni dekreti Zakona Bosi-Fini), zatražioca azila i odvođenja u centre za identifikaciju ili privremene zatvorske centre. Vlada je faktički asimilovala centre za identifikaciju (koji još uvek nisu uređeni zakonom) sa privremenim prihvatnim centrima, opravdavajući tako zabranu ulaska u centre Borgo Mecanone i u Lampeduzi volontercima Udruženja “Médecins sans Frontières”, u smislu onoga što je predviđeno Članom 21 Zakona 394/99, član koji se ekskluzivno odnosi na zatvorske centre. Ova ozbiljna činjenica se dodaje podmuklijim, ali značajnim praksama. Osobe koje dolaze iz zemalja kao što su Afganistan, Irak, Liberija, Sudan, Kongo i Turska, posle mnogobrojnih i nekontrolisanih saslušanja centralne Komisije, dobijaju negativan odgovor na zahtev za azil i/ili humanitarnu zaštitu zato što se te zemlje danas smatraju demokratskim zemljama u kojima više ne postoji opasnost!!! Ostaje samo jedan mali problem: ove osobe su toliko sigurne da ne mogu ni da pomisle na povratak u zemlje porekla, jer nema letova niti vlasti koju bi mogli da zapitaju da se vrate (osim u Turskoj)!
Sva organizacija u vezi prepoznavanja statusa izbeglice je u Italiji poverena Komisiji koju čine 5 osoba koje bi trebale da saslušaju 11.000 zatražilaca azila. Kompjuteri su često pokvareni, pozivi se gube, odgovori se šalju ko zna gde. Zatražioci azila na saslušanju nemaju mogućnost da konsultuju osobu od poverenja koja bi prisustvovala razgovoru, a o prevodiocima i da ne govorimo…ne može se imati sve!
U ovoj zaista rastužujućoj slici, gde se osobama, zatražiocima azila, negiraju najosnovnija prava, ne iznenađuje nas, na žalost, što je volontercima “Médecins sans Frontières” zabranjen ulazak u centre: nezgodne svedoke treba eliminisati.
Uzdajmo se u Polaroide i slike koje su napravljene za uspomenu….