“Zovem se Bob. Rođen sam u Kuru Monrovija, Liberija. Imam 29 godina.
Kada je počeo rat, 1989.god., izgubio sam mamu, tatu i sestru. Moj brat je imao 4 dece: dvoje je poginuolo, a o drugih dvoje ne znamo ništa.
Mesto u kojem sam živeo je jedno malo pecaroško mesto. Život je bio oskudan. Do hrane se teško dolazilo …
Jednog jutra je počeo rat. Bilo je … grozno: teroristi i vlada su ubijali nevine ljude …
Sećam se da sam trčao. Bilo nas je oko 30. Jedina jasna stvar je bila da se svako morao sam spašavati. Meci su leteli svuda oko nas, ali smo uspeli da se ukrcamo na brodić i pobegnemo: nismo imali vesla nego smo veslali rukama.
S vremena na vreme smo se zaustavljali, pričali smo s osobama, a zatim nastvaljali put. Videli smo ljude u moru.
Tada sam se već predao. Molio sam Boga. Posle nedelju dana putovanja sam osetio potrebu da se molim … nisam znao da li je zemlja do koje smo došli bila Turska, mislim da dâ … Nisam mislio da ću da krenem za Italiju. Znao sam samo da sam želeo da idem bilo gde gde ću preživeti. Molio sam se, želelo sam da umrem …
Nisam ja odlučio da dođem u Italiju.
Videli smo mnoga mesta ploveći morem. Jednog momenta smo videli ogroman brod, pun crnaca, koji nam se približavao kako bi nas spasao. U našem malom čamčiću je bilo desetak osoba, ali su dve poginule. Ovaj brod nas je spasao. Sećam se da mi je bilo jako loše. Kada smo stigli do Lampeduze trebalo mi je tri dana da se povratim. Shvatio sam da se nalazim u Italiji kada smo se već iskrcali i video sam da sam još uvek živ. Nisam mislio da ću preživeti … mislio sam da sam mrtav.
U Italiju sma došao u novembru 2002.god. Prvo sam bio u Krotoneu, a zatim u Milanu. U Milanu sam spavao na ulici. Jedan prijatelj mi je rekao da ću, ako odem u Padovu, naći osobe iz “Racizma Stop” koje bi mogle da mi pomognu. Tako sam seo na voz i došao u Padovu. Ostali zatražioci azila su uz pomoć “Racizma Stop” uspeli da pronađu praznu strukturu koju smo osposobili za život.
U Italiji nije lako jer postoje mnogi problemi. Neće da nam daju dokumente, iako mi stalno pokušavamo.
Većina nas ne može da se vrati u Liberiju zato što situacija još uvek nije sigurna: teško je živeti tamo posle 15 godina rata … vlada beda, tuga, mizerija. Mislim da se neću vratiti u Liberiju … Nemam više nikog živog.
Kao čovek ovde vidim moj život i moju budućnost.
Želim da ostanem u Italiji i studiram. Želim da nastavim moj život ovde. Možda ću jedan dan biti slučaj koji je uspeo da dobije politički azil u Italiji.
U školi u kojoj živim svi smo kao jedna porodica … kada pomislim da mogu da razgovaram na mom dijalektu sa ostalim osobama, uprkos svemu što se desilo u prošlosti … osećam se kao deo porodice zato što zajedno gradimo našu budućnost.
Nedostaju mi međutim moji roditelji, braća, sestre, moja porodica … nedostaje mi … moj život.
U Italiji vidim političke izbeglice i doseljenike koji nastavljaju da imaju problemme sa poslom i tretirani su kao robovi.
U Africi, kada bi videli belog čoveka, voleli bi ga kao da je Bog. U Africi bi mu dali počast, poštovanje, sve što bi mu zatrebalo, kao da je neko božanstvo. Ovde je međutim drugačije. Jako sam se iznenadio kada sam video da su crnci tretirani kao robovi … Ne znam šta da kažem, mi smo uvek poštovali belce u našoj zemlji …
Mislim da italijanska vlada treba da prepozna naša ljudska prava kao osobe. Mislim da imamo ova prava kao ljudi i možda bi trebali da nam daju malo više prostora kako bi nam pomogli da napravimo naš mir.”