logo

Documento a cura del
Progetto Melting Pot Europa
web site: http://www.meltingpot.org

redazione@meltingpot.org

Home » Archivio legislativo » Guida legislativa

Isključenja iz zemlje prema zakonu Bossi - Fini

Odluke nekih sudova

13 gennaio 2003

Prema novim normama uvedenim zakonom Bossi-Fini iskljucenje iz zemlje mora odmah da se izvrsi putem pratnje do granice, bez mogucnosti zastite, podnosenja zalbe itd. Teoretski se predvidja mogucnost podnosenja zalbe protiv mere iskljucenje iz zemlje u roku od 60 dana putem italijanske ambasade gde bi trebalo predstaviti se kako bi se nominovao advokat uz specijalnu punomoc. Sve ovo vazi pod uslovom da osoba, u momentu u kojem je vec bila udaljena sa nacionalne teritorije, uspe da u Italiji pronadje advokata i perfekcionise ova dopunjenja u tako kratkom vremenskom periodu.

U slucajevima u kojima materijalno nije moguce odmah izvrsiti iskljucenje, predvidjeno je internisanje u centrima privremenog prihvatanja.
U slucaju u kojem nije moguce preci na zadrzavanje u centrima privremenog prihvatanja ili ako su istekli termini zadrzavanja (60 dana), a iskljucenje nije izvrseno, Kvestor izdaje meru kojom poziva stranca da napusti italijansku teritoriju u roku od 5 dana uz upozorenje da ce ako ne bude ispostovao ovu meru, biti uhapsen. Osuda koja je predvidjena varira od sest meseci do godinu dana.
Clan 14 tacka 5 bis Jedinstevnog Teksta predvidja da: “Kada nije bilo moguce zadrzati stranca u centrima privremenog prihvatanja, tj.kada su prosli termini ostanka bez izvrsenja iskljucenja ili deportovanja, Kvestor naredjuje strancu da napusti drzavnu teritoriju u roku od pet dana. Naredjenje se izdaje pismenim putem, navodeci i kaznene posledice u slucaju u kojem se isto ne ispostuje.”
Kaznene posledice su zatim navedene u sledecoj tacci 5 istog clana 14: “Stranac koji se bez opravdavajuceg motiva zadrzai na drzavnoj teritoriji krseci naredjenje koje je izdao Kvestor u smislu tacke 5 – bis kaznjava se hapsenjem od sest meseci do godinu dana. U tom slucaju se prelazi na novo iskljucenje uz pratnju do granice.”
Medjutim u slucaju u kojem se radi o strancu koji je vec bio iskljucen i koji se, krseci gore navedene norme, jos uvek nalazi na drzavnoj teritoriji, predvidjen je zatvor od jedne do cetiri godine.
Magistratura je pocela da se brine o interpertacijama i primenama ove norme i u vezi toga interesantno je pogledati skorasnju odluku Suda u Torinu koji uzima u obzir eventualno krsenje ove obaveze napustiti italijansku teritoriju. Ispravno, sudija uzima u obzir pretpostavku naredbe kao obaveze stranca da se samostalno iskljuci, sto se po zakonu smatra preostalom, ekstremnom pretpostavkom. Pravilo, kao sto smo videli, bilo bi preci na pratnju do granice ili na zadrzavanje u privremenim prihvatnim centrima do sledeceg iskljucenja.
Sud Torina nije izostao da zapazi da bas cinjenica sto se radi o preostaloj pretpostavci ne bi bilo legitimno stabilisati hapsenje u trajanju od sest meseci do godine dana u odnosu na subjekat koji je komotno mogao da bude dopracen do granice ili internisan u jedan od centara privremenog prihvatanja.
Drugacije receno, sudija smatra da bi Kvestura uvek trebala da ima obavezu da specifikuje iz kojih razloga nije tehnicki moguce izvrsiti pratnju do granice kao i sto bi imala obavezu da specifikuje iz kojih razloga ne bi bilo moguce zadrzavanje u privremenim prihvatnim centrima.
Kao posledica, tamo gde se ovo ne dogodi i gde se predje na naredjenje napustiti italijansku teritoriju u roku od 5 dana, nacicemo se u prisustvu nelegitimne administrativne mere.
Ovu meru s druge strane zakon smatra samo jednom pretpostavkom, uslov koji, ako se ne ispostuje, povlaci primenu hapsenja.
Ali, nastavlja sudija Torina, ako nedostaje pocetna legitimna mera (ako je naredjenje napustiti Italiju nelegitimno, zato sto nije ispostovana obaveza Kvesture da izda motive iz kojih nije bilo moguce primeniti druge mere) posledica na kaznenom polju je sto, posto nedostaje validna administrativna odluka, nedostaje osnovni element prekrsaja predvidjenog clanom 14 tacka 5 ter. Kao posledica toga optuzeni bi svakako trebao da bude oslobodjen kazne, zato sto cinjenica ne postoji.

Iz svega ovoga se stabilise jedan jako vazan princip koji predstavlja korektnu interpretaciju citirane norme, tj. da posledica hapsenja zbog ne postovanja obaveze napustiti drzavnu teritoriju je svakako posledica koja moze biti validno iznesena i predvidjena SAMO u meri u kojoj je objektivno nemoguce izvrsiti prvo pratnju do granice ili internisanje u prihvatne centre od strane Kvesture. Ako medjutim Kvestura ne opravda ovu nemogucnost, onda se zatim ne moze preci na direktnu posledicu narediti strancu da napusti Italiju u roku od 5 dana i izloziti ga riziku da bude zaustavlje bilo kog momenta i osudjen na kaznu hapsenja, u trajanju od sest meseci do godinu dana.

S druge strane isti clan 14 tacka 5 ter predvidja postojanje posledice hapsenja za one koji ne ispostuju naredjenje napustiti drzavu, ali je predvidja SAMO onda kada ne postoji jedan opravdavajuci motiv. Drugacije receno, ako stranac ostane, iako je dobio naredjenje da u roku od 5 dana napusti drzavnu teritoriju, cak se i u vezi toga mora napraviti jedna verifika pre izricanja bilo kakve kazne. Radi se o verifici koja bi trebala da utvrdi da li je postojao opravdavajuci motiv koji bi mogao da objasni zasto on nije mogao – cak iako je to zeleo – da spontano napusti nacionalnu teritoriju.

Odluka Suda Ventimilje nudi nam jedan drugaciji interesantan interpertativni primer koji rezultira primenljivim u vecem broju slucajeva i koji se posebno tice irackih kurda, klandestinaca, pogodjenih merom iskljucenja iz zemlje.
U ovom slucaju isto tako nije doslo ni do pratnje do granice, niti do internisanja u jedan od prihvatnih centara (ili, ako je do toga i doslo, posle istecenih 60 dana zainteresovani je bio oslobodjen bez pratnje do granice).
Kurdski drzavljanin je dobio naredjenje da napusti nacionalnu teritoriju u roku od 5 dana, naredjenje koje on nije ispostovao. Motivi iz kojih ovaj gospodin nije napustio Italiju su isti motivi iz kojih policijska administracija nije izvrsila njegovo iskljucenje iz zemlje, sto uostalom, ne bi moglo da predstavlja ikakvu korist, cak ni u slucaju ostanka u nekom privremenom prihvatnom centru. Sve ovo je tako iz strogo tehnickih motiva, tj. zato sto ne postoje sredstva koja bi omogucila slanje osobe u iracki Kurdistan (ne postoje avio kompanije ili letovi), a pored toga ova osoba bi mnogo rizikovala ako bi bila predata direktno irackoj policiji.
Sudija iz Ventimilje uzima u obzir ovaj slucaj kao situaciju koja mirno opravdava ne postovanje poziva napustiti italijansku teritoriju u roku od 5 dana. Pri motivisanju ne zaboravlja da da opsirnu argumentaciju razloga koji dozvoljavaju da iskljuce postojanje prekrsaja u ovom slucaju.
Zapaza se da sudija za prekrsaje mora da verifikuje legitimnost administrativne mere koja predstavlja pretpostavku prekrsaja. Drugacije receno, mora da verifikuje da li je ovo naredjenje napustiti Italiju legitimno i naravno, kada to nije, mora da bude iskljuceno (kao sto je to Sud Torina vec zapazio) postojanje prekrsaja.
Isto tako sudija Ventimilje zapaza da bi deportovanje zainteresovanog u zemlju u kojoj bi mogao da bude objekat gonjenja (u pretpostavkama uzetim u obzir u zenevskoj Konvenciji o izbeglicama, kao i nasim Ustavom) bilo nelegitimno, zato sto bi njegov zivot izlozilo opasnosti. U ovom slucaju zabrana deportovanje je predvidjena cak i clanom 19 Jedinstvenog Teksta o doseljenistvu.
Cak i u ovom slucaju mozemo da smatramo nelegitimnom administrativnu meru koje je osnova optuzbe ne postovanja naredjenja u roku od 5 dana.

Ali i mnogi drugi slucajevi bi mogli da se uzmu u obzir. Recimo uzmimo u obzir najjednostavniju pretpostavku onih koji svakako nemaju novac da plate troskove puta (cak iako ne rizikuju poteru u svojoj zemlji) i napuste tako italijansku teritoriju; ili jos uvek nisu uspeli da nabave neophodne dokumente kako bi mogli da predju granicu izmedju Italije i maticne zemlje (ako im je u toku izdavanje pasosa ili sertifikata konzulatskog identiteta itd.). Naravno, sve ono sto se kaze mora i da se dokaze, tako da je jasno da u momentu u kojem je strancu naredjeno da napusti nacionalnu teritoriju u roku od 5 dana, bilo bi korisno od samog pocetka dokumentovati njegovu situaciju momentalne nemogucnosti postovanja mere. To se moze uciniti pisuci preporuceno pismo sluzbi policije koja je izdala meru, trazeci suspendovanje pred cekanjem na izdavanje dokumenata. Jos jedna cesta situacija je situacija onih koji su bez novca i koji bi formalno mogli da zatraze da policijska vlast izvrsi iskljucenje, kako se to normalno cini kada se organizuje pratnja do granice.