logo

Documento a cura del
Progetto Melting Pot Europa
web site: http://www.meltingpot.org

redazione@meltingpot.org

Home » Sans-papiers » Domande frequenti (FAQ)

Pitanja u vezi obnove dozvole za boravak u slučaju da postoji presude

17 marzo 2003

1) Pitanje nam postavlja advokat Raffaele Miraglia iz Bolonje: slučaj odbijanja zahteva za obnavljanje dozvole za boravak jednom strancu i kasnije zapisivanje dekreta isključenja.
Advokat Miraglia pored ostalog iznosi slučaj u kojem je stranacu koji legalno boravi zahvaljujući regulisanju iz 1998.god. opozvana dozvola za boravak posle presuda koje su izašle na videlo uzimanjem otisaka prstiju.
Čak nam i Kestura Verone daje slična obaveštenja. Postoji zabrinutost, zato što je vrsta prekršaja za koji je stranac osuđen ponovo sabijena u predviđanju člana 4 tačka 3 Jedinstvenog Teksta u kojem se uzimaju u obzir zabrane ulaska na italijansku teritoriju u odnosu na strance koji su osuđeni za seriju prekršaja.

2) Da li bi doseljenik, koji mora da obnovi dozvolu za boravak, mogao da rizikuje isključenje iz zemlje na osnovu novog zakona Bossi-Fini, pošto ga je u oktobru 2000.god. osudio Sud Bolzana? Želeo bih da znam šta bi bilo najbolje učiniti?
Ovaj gospodin je osuđen zato što je direktno favorizovao ulazak dve osobe na državnu teritoriju, prevozeći ih u svom autu sa austrijske na italijansku teritoriju na graničnom prelazu Brennero, i što je još gore, jedna od ove dve osobe je imala falsifikovane dokumente.

Odgovor: ne služi ničemu ići sada i podsećati se svih procesa koji su doveli do presude. Mora se uzeti u obzir situacija takva kakva je sada, tj. dve osobe koje su osuđene za prekršaje. Moramo da pretpostavimo da su ove osobe osuđene presudom koja je postala definitiva, dakle ne podleže više apelu ili tužbi.

Zabrinutost da ove osobe mogu da izgube mogućnost obnove dozvole za boravak i da mogu biti pogođene merom isključenja, videvši vremena, je legitimna. Ono što smatram važnim jeste ne generalizovati, ne smatrati ovo jednom regolom koju je moguće primeniti uvek i u svakom slučaju. Pre svega treba voditi računa o onome što je formulacija zakona koja ponekad, među svojim zavijucima, nudi prostore zaštite i odbrane.

Norma koja više izaziva zabrinutost jeste član 4 tačka 3 Jedinstvenog Teskta modifikovanog zakonom Bossi-Fini na restriktivan način.

Član kaže: «U Italiju ne može da uđe stranac koji ne zadovoljava takve uslove ili koji se smatra opasnim za javni red ili sigurnost države ili jedne od zemalja sa kojima je Italija potpisala sporazume radi kontrole unutrašnjih granica i slobodno kretanje osoba ili onih koji su osuđeni, čak i posle primene kazne na zahtev u smislu člana 444 kodeksa kaznene procedure, za prekršaje predviđene članom 380, tačkama 1 i 2 kodeksa kaznene procedure tj.za prekršaje koji se odnose na trgovinu drogom, ljudima, favorizovanje tajnog doseljeništva prema Italiji i iz Italije ka drugim zemljama ili za prekršaje navođenja na prostituciju ili navođenja maloletnika na kriminal.»

Dakle, stranac koji je osuđen za jedan od ovih prekršaja (to što je raspava izvršena ili ne ili što su se strane dogovorile, nema nikave veze), ne može da uđe u Italiju.

Međutim, moramo biti obazrivi. Ova norma se ne odnosi na one koji već regularno borave na italijanskoj teritoriji, nego samo na one koji još uvek nisu stupili na italijansku teritoriju i traže ovlašćenje za ulazak kako bi zatim dobili dozvolu za boravak u Italiji. I situacija je znatno drugačija.
Ovde se potvrđuje ono što je predviđeno članom 9 tačka 3 na temu boravišne karte. Nije slučajno što ovaj član tamo gde uređuje izdavanje boravišne karte predviđa da stranac, osuđen za prekršaje predviđene članovima 380 i 381 kodeksa kaznene procedure, može da bude pogođen opozivanjem karte.
Prvo površno čitanje norme moglo bi da navede da pomislimo da stranac koji je osuđen gubi dozvolu za boravak, pa samim tim mora biti i isključen iz zemlje.

U stvari nije tako.

Ista norma u članu 9 tačka 3 predviđa postojanje opozivanja, ali ako nije predviđeno isključenje iz zemlje izdaje se dozvola za boravak.
Drugačije rečeno, stranac koji ima boravišnu kartu može da se izloži riziku da je izgubi ako bude osuđen za jedan od prekršaja predviđenih članovima 380 i 381 kodeksa kaznene procedure, ali ne gubi mogućnost boravka u Italiji, nego boravišnu kartu. Ako ne mora da bude isključen iz zemlje, stranac ima pravo da dobije normalnu dozvolu za boravak. Ako zatim dobije tzv.»osposobljenje» može ponovo kroz nekoliko godina da dobije boravišnu kartu.

Ovaj član nam potvrđuje da ne postoji nikakav automatizam između presude i isključenja. Pored toga potvrđuje da predviđanja za ulazak (dakle zabrane u odnosu na osobe koje su osuđene za određene prekršaje) imaju veću efikasnost u slučaju ulaska iz inostranstva, a manju efikasnost u slučaju u kojem su osobe regularno ovlašćene na boravak u Italiji.

Isti član 13 tačka 2 slovo c) uzima u obzir isključenja subjekata za koje se smatra, što rezultira iz presuda donešenih u kaznenom sedištu, da se totalno ili delimično izdržavju vršeći zločinačke aktivnosti, tako da se smatraju osobama opasnim po društvo. Ali ni u ovom slučaju ne postoji nikakav automatizam. Šta više, famozna odluka «Farane» Kasacionog Suda 2002.god. (po imenu podnosioca žalbe koji je uspeo da dobije potvrdu ovog interpretativnog principa) kaže da kako bi se subjekat smatrao toliko opasnim po društvo potrebno je pažljivo izvrednovati postojanje serije elemenata koji bi doveli do zaključka da subjekat efektivno zarađuje sebi za život vršeći ilegalne aktivnosti. Ali nije dovoljan jedan izolovan slučaj kako bi se evidenciralo ovakvo ponašanje subjekta. Dakle, čak i što se ovoga tiče može se pronaći potvrda da jedna jednostavna presuda (za samo jedan i ne toliko ozbiljan prekršaj) ne može da podrazumeva automatsko isključenje iz zemlje.

Ako bi bilo koja presuda za prekršaje sadržane u listama koje smo naveli mogla automatski da podrazumeva isključenje iz zemlje, ne bi imalo smisla predviđati u članu 15 da magistrat kada iznosi presudu za jedan od prekršaja predviđenih članovima 380 i 381 kodeksa kaznene procedure može da odredi isključenje stranca ako ovaj rezultira opasnim po društvo. Ako bi postojao automatizam ne bi bilo neophodno predvideti ovu moć magistrata i morali bi da smatramo normu greškom koju je napravio zakonodavac.

Moramo da odgovorimo na dva postavljena pitanja, iako ne poznajemo ozbiljnost činjenica zbog kojih su osuđeni, iznoseći da ne postoji nikakav automatizam i da jednostavna izolovana činjenica po sebi ne može automatski da podrzaumeva isključenje iz zemlje i ne bi mogla da opravda meru odbijanja obnove dozvole za boravak.

Želimo posebno da kažemo gospodinu koji je stavljen u regolu i koji je otkriven kao optuženik pod lažnim imenom da činjenica što je koristio lažno ime ne predstavlja ozbiljan prekršaj i ne bi mogao da opravda opozivanje dozvole za boravak, zato što regulisanje predviđeno 1998.god. nije predviđalo prepreke za osuđene osobe za razliku od regulisanja koje je u toku.

I da zaključimo, čak iako je kazna izrečena pod lažnim imenom i mogla bi da izloži zainteresovanog još jednom kaznenom procesu zbog lažnih podataka, ne bi mogla automatski da podrazumeva vrednovanje društvene opasnosti, posebno ako je posle regulisanja isti vodio regularan život koji nema nikakve veze sa kriminalom.