Visoki Komesarijat Ujedinjenih Nacija za Izbeglice (Unhcr) je objavio podatke koji se odnose na zahteve za azil podnešene u Italiji u 2002.god.
“Predato je skoro 7.300 zahteva, a sa 51 hiljadom zahteva iračani su mnogo ispred državljana Federativne Republike Jugoslavije koji su predali 33.100 zahteva.
Uz poboljšanje situacije u svojoj zemlji se međutim prepolovio broj zahteva za azil koje su predali državljani Afganistana. Oni su sa prvog mesta koje su zauzimali u 2001.god. sa 53 hiljade zahteva pali na peto mesto u 2002.god. sa 25.700 zahteva.
Zemlja koja je prihvatila najveći broj zahteva je Velika Britanija sa 111 hiljada zahteva koju slede SAD sa 81 hiljadom zahteva, Nemačka sa 71 hiljadom zahteva, Francuska 51 hiljada zahteva i Austrija sa 37 hiljada zahteva. Austrija je zemlja sa najvišim brojem zahteva u odnosu na ukupan broj državljana (4,6 svakih 1000 stanovnika)”.
Italija se nalazi na dnu ove liste, dakle sva ova zabrinutost o invaziji izbeglica je samo deo politike, a ne stvarnosti.
“U 2002.god. u Italiji je predato 7.300 zahteva za azil (-24% u odnosu na 9.620 u 2001.god.) od kojih su skoro 1.354 predali državljani Šri Lanke, 1.170 državljana Iraka i 1.104 državljani Jugoslavije. U 2001.god. iračani su predstavljali prvu grupu zatražilaca azila u Italiji sa 1.985 zahteva posle kojih su dolazili turci sa 1.690 zahteva i jugosloveni sa 1.526 zahteva”.
Radi jedne korektne interpretacije ovih podataka potrebno je uzeti u obzir da su skoro svi oni koji se formalno smatraju iračkim ili turskim državljanima u stvari osobe kurdske etnije.
“Podaci – podvlači Unhcr – evidenciraju kako poboljšanje situacije u matičnim zemljama zatražilaca azila direktno utiče na umanjivanje broja zahteva za azil. To je potvrđeno u slučaju Afganistana, Sjera Leone i Šri Lanke gde su pozitivna odvijanja u mirnodobskim procesima odredila smanjenje od 43% i 30% u broju zahteva za azil u odnosu na 2001.god”.
Ono o čemu se ne govori u ovom kratkom obaveštenju jeste da je skoro 7.300 zahteva do danas još uvek ostalo nerešeno. Znamo da se na osnovu tužne statistike u ovom sektoru zahteva za azil, kako bi bile pregledani, čeka prosečno više od godinu dana. Važno je podsetiti da u toku svog ovog vremena direktno zainteresovane osobe (hiljade osoba) ne mogu da rade, dakle ne mogu da se izdržavaju na regularan način.
S druge strane ove osobe nemaju, osim u prvom periodu prihvatanja od nekoliko nedelja, nemaju nikakvu drugu formu pomoći prepoznatu kao pravo od strane odgovornih ili lokalnih službi.
Kao posledica toga to su osobe koje imaju pravo da ostanu ovde, ali koje su činjenicno samo tolerisane zato što njihova ljudska prava nisu uzeta u obzir. Na primer, pravo na rad kako bi preživeli ili neka alternativna mogućnost.
Dakle, ako smo prvo govorili o radnicima koji čekaju perefkcionisanje regulisanja i koji se guraju u rad na crno čak i ove osobe koje čekaju prepoznavanje zahteva za azil se dodaju brojnim subjektima koji su naterani da rade na crno. Ne zato što su oni tako izabarali, nego zato što je vlada tako odlučila.