Ovo je iznelo Ministarstvo Welfare-a onima koji su izgubili radno mesto u fazi regulisanja.
Više puta smo govorili o hrabrim izborima nekih prefektura koje su prethodnih meseci branile radnike koji su u fazi regulisanja izgubili radno mesto. Među ovim prefekturama je bila i Prefektura Milana koja je 19.februara sklopila pravi i istiniti sporazumni protokol kako bi zagarantovala perefekcionisanje procedure regulisanja u odnosu na one koji su ostajali bez radnog mesta, a koje je na početku omogućilo podnošenje zahteva za regulisanje. Sporazumni protokol su potpisale preduzimačke organizacije, sindikati, Provincijska Direkcija Rada, Kvestura itd.
Ovim sporazumnim protokolom se prepoznavalo pravo onoga ko je izgubio radno mesto da u svakom slučaju prefekcioniše proceduru i da je nastavi sa novim davaocem posla.
Dakle, ovo predomišljanje je zaista neverovatno.
26.marta Ministar Maroni je odlučio da nastavi sa suspendovanjem sporazumnog protokola koji je prihvaćen u Prefekturi Milana. Motiv takve mere je: “Potreba vrednovanja legitimnosti nove procedure u odnosu na Zakon Bossi-Fini.”
Drugim rečima, Ministarstvo Rada je povuklo već potpisan pristanak protokolu.
Na osnovu mere prefekt se poziva da ne započinje novu proceduru pre nego što se definiše njena podudaranost sa zakonom.
Dakle, Ministar Welfare-a sumnja da ova procedura nije u saglasnosti sa novim zakonom o doseljeništvu i postavlja problem da li se podudara, da li je legitimna i pri tome suspenduje sve.
Pismo poslato Prefektu Ferrante je stiglo svim Provincijskim Direkcijama Rada: “Kako bi iznelo – objašnjava ministar – da nikakva inicijativa koja nije jasno predviđena Zakonom Bossi-Fini ne može biti uzeta u obzir, podržana ili podeljena”.
Drugim rečima, ovim pismom se indirektno nalaže svim prefektima da suspenduju primenu procedura analognim proceduri Prefekture Milana.
Ovakvo ponašanje su sindikatske oprganizacije definisale kao jedan neodgovoran akt, zato što je evidentno da se na ovaj način spečava izlazak iz rada na crno i obavezuje se onaj ko je izgubio radno mesto zbog dobijanja otkaza ili zato što je bio nateran da ga dā, da se ekskluzivno okrene radu na crno.
Na ovaj način se cilj procedure izlaska iz rada na crno bukvalno preokreće terajući hiljade osoba u ilegalnost.
Interesantna stvar jeste što je od 19.februara (dan kada je predstavnik Ministarstva Welfare-a potpisao u Milanu sporazumni protokol) prošlo više od mesec dana pre nego što je i sam minisatr shvatio da bi možda mogle da postoje sumnje o legitimnosti procedure. Ministarstvo u tom slučaju razmišlja i odlučuje se za suspendovanje.
U stvari, prefekture su prihvatile meru baš zbog nedostatka direktive istog ministarstva.
Čitava ova priča je neverovatna.
U svakom slučaju, ako prefekt odluči da ne prati “poziv” ministarstva, mnogi (možda 4.500 osoba) koje su u Milanu izgubile posao pre sazivanja, su van dodatnog odobrenja. Najviše što bi mogle da se nadaju jeste da dobiju dozvolu za boravak za čekanje na zaposlenje koja će, međutim, biti izdata samo u momentu sazivanja, praktično se ne zna kada.
Na žalost ovakav izbor Ministarstva Rada sakriva politički kontrast koji je izgleda “nezalečiv” unutar vlade. Ako s jedne strane Unutrašnje Ministarstvo već mesecima prepoznaje korektnu interpretaciju normative (u smislu da može da zagarantuje dozvolu za boravak od šest meseci radi traženja posla onima koji ostaju bez radnog mesta u toku dodatanog odobrenja), s druge Ministarstvo Welfare-a je nikad nije “prebolela” i sada otvoreno želi da je odstrani.
Teško je zamisliti da će Unutrašnje Ministarstvo da “zaleči” ovu situaciju. Pri poslednjem susretu sa sindikatima, podsekretar Mantovano je bio jasan: “Ulazak novog davaoca posla je odgovornost Welfare-a, kako bi ga ovlastili potrebno nam je odobrenje Ministra Maroni”.
Lično smatram da bi bilo korisnije magistraturi ponovo dati zadatak da izvrednuje da li je u saglasnosti sa zakonom izlaska iz rada na crno interpretacija koja namerava da direktno zainteresovanima, žrtvama iskorišćavanja, nametne birokratsko vreme na koje su osuđeni radi perfekcionisanja procesa regulisanja.
Niko ne bi mogao da se iznenadi ako bi u roku višemesečnog ili višegodišnjeg čekanja (od isteka dodatnog odobrenja je već prošlo dosta vremena) radnik izgubio radno mesto.
Misliti da je korektna interpretacija normative (ne samo normative regulisanja, nego i opštih principa našeg zakonodovastva u materiji rada) stabilisati da pošto je birokratija spora onda i ovi ljudi moraju da se vrate u klandestinstvo, izgleda zaista mučno.
Mučno je zamisliti da je interpretacija zakona prema mišljenju Welfare-a korektna, iako sve do sada nismo dobili interpretaciju nijednog suda.
Kada može da se arhiviše jedna pratika?
Član 33 Zakona Bossi-Fini, tamo gde se uređuje procedura regulisanja, predviđa da arhivisanje procedure regulisanja može da se izvrši samo u slučaju u kojem se obe strane zainteresovane za radni odnos ne prezentuju na sazivanju. Dakle, može da se izvrši samo ako se ne prezentuju ni davalac posla ni radnik.
Dok su spiskovi Unutrašnjeg Ministarstva, ispravno, već predvideli da bi mogao da se prezentuje samo radnik koji konstatuje da je dobio otkaz ili ga je dao putem pisma, obavezno je izdati dozvolu za boravak na šest meseci. Za ovu proceduru regulisanja, kao što je stabilisano normama, termin za perfekcionisanja zahteva bi trebao da bude 30 ili 60 dana. Vidimo da je termin znatno prekršen.
Ove odluke zakona u materiji regulisanja nisu modifikovale nikakve opšte norme u materiji rada i ne bi sigurno mogle da uvedu pravo na specijalan rad samo za osobe koje se stavljaju u regolu.
Ovo znači da su pred Italijanskim Ustavom svi radnici isti i moraju da budu tretirani na isti način. Ne mogu da postoje različita prava za one koji se stavljaju u regolu i one koji se još uvek nisu regulisali.
Ne može se zamisliti da bi (uprkos proceduri regulisanja koja je u toku) davaocu posla moglo da se zabrani da otpusti radnika, u slučajevima predviđenim zakonom, ili radniku da dā otkaz. Ako su ova prava, prepoznata obojici, neopoziva jasno je da se obavezno moraju poklapati sa mogućnošću perfekcionisanja procedure regulisanja.
Ako je, kako razumemo, stav Ministarstva Rada taj da zabrani ulazak novog davaoca posla i gura u rad na crno stotine hiljada radnika (od kojih je jedan dobar deo već izgubio posao, dok će ga ostali sigurno izgubiti u toku sledećih meseci) verovatno će vrednovanje slučaja biti predato magistraturi.
Ova mogućnost bi mogla da postoji u dve pretpostavke. S jedne strane u slučaju radnika koji su izgubili radno mesto bilo bi moguće eksperimentisati momentalan zahtev kako od prefekture tako i od kvesture, zahtev za izdavanje dozvole za boravak na šest meseci. Tamo gde služba ne bude odgovorila u roku od 30 dana biće moguće podneti žalbu Teritorijalnom Administrativnom Sudu tražeći utvrđivanje nelegitimnosti mere. Druga još direktnija pretpostavka eksperimentisanja mogla bi da bude ako bi davaoci posla, iako zaštićeni odlukama koje su prihvatile mnoge prefekture, nezavisno od ovlašćenja za ulazak novog davaoca posla koje su izdale odgovorne prefekture, odlučili da prihvate radnike koji su izgubili radno mesto, a koji imaju priznanicu o predatom zahtevu za regulisanje. U isto vreme bi trebali da prijave njegovo prihvatanje odgovornim organima, plate doprinose i daju redovnu platu.
Drugim rečima sami da se prijave.
Bilo bi interesantno videti koji će zamenik pravobranioca smatrati kaznenom ilegalnošću ponašanje onih koji regularno prihvataju osobu koja ima pravo da ostane u Italiji u funkciji svog regulisanja iz radnih motiva.
Bilo bi interesantno videti da li bi, pred situacijom ove vrste, magistratura smatrala prekršajem (član 22, stav 12) ponašanje davaoca posla koji prihvata radnika u ovoj posebnoj situaciji.
Naravno radi se o probama i takoreći jedina stvar koja nas teši jeste da će zainteresovani biti naterani na ekperimentisanje videvši da je inercija vlade evidentna.
Izgleda da se ova interpretativna pretpostavka, koju lično predlažem, podudarala sa vrednovanjem nekih prefektura, kao što su na primer Bolonja, Verona itd., a štampi je bilo jasno rečeno: “Ponašanje davaoca posla koji prihvata radnika u opisanoj situaciji je legalno pod uslovom da istog radnika prihvata u regoli”.
Ne slučajno Inps je dao direktivu prihvatiti doprinose uplaćene od strane davalaca posla, bez obzira da li se radi o novom davaocu posla i da li je proces regulisanja još uvek u toku.
Rezimirajmo: Inps prihvata doprinose, dok je Ministarstvo Rada izdalo odluku da se sve suspenduje.