Radi se o argumenti od ekstremne aktuelnosti kojem međutim nećemo posvetiti puno prostora: krst u italijanskim školama. Gospodin Adel Smith je podneo žalbu Sudu u Aquili od kojeg traži da donese odluku koja nameće uklаnjanje krsta iz učionice u kojoj nastavu prati odeljenje u kojem se nalaze njegovi sinovi. Zahtev je odmah prerastao u raspravu i sagledan je kao pitanje rata između vera. U današnjoj emisiji nameravamo da predstavimo ovaj problem u pravnom smislu – smislu koji se korektno približava pitanju legitimnosti krsta u školama.
Lično smatram da se ne radi o poštovanju ili napadu na principe katoličke vere ili njene strukture, nego se radi o tome stabilisati da li živimo u laičkoj zemlji – koja dakle podjednako poštuje sve državljane i slobodu kulta – ili se još uvek nalazimo u fazi pre modifike tzv.sporazuma između države i crkve. Ovo su argumenti о kojima govori odluka Suda Aquile koju opširnije sagleda advokat Antonino Ciavola i koju možete pronaći na našem situ.
Odluka Suda Aquile govori o normama koje se odnose na specifičan događaj. To su norme koje bi prema državnom uređenju – koje je izdržalo sa državnim advokatima u ovom procesu – trebale da postoje radi garantovanja obaveze stavljanja krsta u učionicе javnih škola. Radi se o starim normama koje su postojale u periodu tzv. Statuta Albertino, tj.pre donošenja italijanskog Ustava i pre stvaranja ujedinjene italijanske države.
Katolička vera se tada smatrala državnom verom i prihvatanje normi koje garantuju postavljanja krsta u učionice javnih škola je bila očigledna posledica.
Što se institucija osnovnog obrazovanja tiče, stavljanje krsta je predviđeno članom 118 Dekreta od 30.aprila 1924.god. br.965 i članom 119 Dekreta od 26.aprila 1928.god. br.1927. Ne postoji međutim odluka koja predviđa stavljanje krsta u obdaništima, zato što ista u to vreme praktično nisu ni postojala.
Nije baš poznata stvar da već duže vreme u vezi ove teme postoji mišljenje državnog Saveta, treća sekcija, br.63 od 27.aprila 1988.god. koji potvrđuje validnost starih normi, pa tako i nameće stavljanje krsta u učionice državnih škola.
Prema državnom Savetu modifike koje su napravljene na Sporazumu Lateranense iz 1929.god., sporazumu između države i crkve u perodu fašizma, dakle modifike donešene zakonom od 25.marta 1985.god br.121 (koji je ukinuo princip verske slobode čak i u školama uvodeći fakultativni karakter verskog obrazovanja) ne bi ni uticale na niti bi uslovile važnost citiranih normi koje bi ostale operativne i ograničene po svim efektima.
Ovo je mišljenje starog državnog Saveta.
Drugačijeg je mišljenja međutim Sud Aquile se poziva na ustavne principe. Princip verske slobode – princip koji podrazumeva slobodu na ispovedanje bilo koje vere – je više puta potvrdio i Ustavni Sud. Posle modifika napravljenih sporazumom koji predviđa uvođenje veronauke u škole, Sud Aquile, kao i Doktor Montanaro, iste odluke danas smatra ukinutima.
Drugim rečima, smatra da su norme koje su predviđale stavljanje krsta u škole u stvari primena principa po kojem je katolička vera državna vera. Jedan put kada katolička vera ne predstavlja više državnu veru i kada princip verske slobode podrazumeva laičku državu, ove norme bi trebale da se smatraju opozvanima. Radi se o čisto pravnom razmišljanju koje ima premese u principu verske slobode i laičnosti zemlje što su – kao što isprsvno iznosi advokat Antonino Ciavola – argumenti koji se ne mogu deliti sa pravne tačke gledišta. Ovo je pitanje koje ćemo sigurno pratiti čim budu izdate mere o ponovnom pregledu odluka.