Regulisanje građana ekstrakomunitaraca u Provinciji Venecije

Baš ovih dana, pre godinu dana, počela je odiseja porodica, preduzeća i italijanskih industrija radi regulisanja svojih radnika stranaca koji su sve do tada bili neregularno zaposleni.
Posle godinu dana broj prefektura koje su završile sa pregledanjem zahteva za regulisanje još uvek se ne zna. Nije izuzetak ni Prefektura Venecije koja još uvek treba da zaključi oko hiljadu pratika, ali koja se ističe po broju sklopljenih ugovora među ostalim regijama.
Pogledajmo međutim koju su razlozi koji sprečavaju da se regulisanje u našoj provinciji završi (iako smatram da se isti razlozi mogu primeniti i na nacionalni kontekst).
Na prvom mestu, još uvek je ostalo dosta nerešenih zahteva. U toku leta nije sklopljeno mnogo ugovora, zato što se na predviđena sazivanja nisu pojavili ni davaoci posla, ni radnici. Razlog ovog kašnjenja jeste što su se mnogi od njih nalazili na godišnjem odmoru. Posledica je što će oni, na žalost, morati da sačekaju novo sazivanje.
Tome se dodaju još dva ne baš tako nevažna aspekta tj.činjenica što je u toku faze regulisanja deo pisama za sazivanje koje je prefektura poslala kasnio ili nije nikada ni stigao. S druge strane, vremenom su se radni odnosi prijavljeni između septembra i novembra prošle godine promenili (možda zbog smrti davaoca posla, dobijanja ili davanja otkaza), tako da mnogi zainteresovani nisu mogli biti kontaktirani.
Što se ovoga tiče želim da pokrenem apel za sve one koji iz jednog ili drugog razloga nisu saznali ništa više o svojoj pratici regulisanja: ako još uvek niste dobili poziv za dolazak u prefekturu ili ako ste u međuvremenu promenili adresu, a niste je prijavili ili ako je u međuvremenu završen radni odnos ili iz bilo kojeg drugog razloga, savetujem Vas da stupite u kontakt sa jednim od mnogih informativnih šaltera koji u Provinciji Venecije nastavljaju, na osnovu sporazuma sa prefekturom, da daju informacije korisnicima o statusu pratike regulisanja.
S druge strane, razređujući broj pratika sve je evidentniji broj tzv.”kompleksnih”pratika. Znači, sve osobe koje ne mogu da, na osnovu člana 33 Zakona 189/2002 i Zakona 222/2002, završe sa procedurom regulisanja (stranci deportovani uz pratnju do granice, subjekti izloženi kaznenim procesima za lakše prekršaje tj.prijavljeni za prekršaje predviđene članovima 380 i 381 kaznenog kodeksa, stranci koji na osnovu međunarodnih sporazuma ne mogu da stupe na državnu teritoriju).
Važno je međutim precizirati jednu stvar. Pošto, kao što izgleda, informacije koje Kvesture dobijaju od Centra nacionalnih podataka državne Milicije što se tiče kontraverznih pratika – koje dakle ne bi mogle da uđu u okvir procedure regulisanja – ne izgledaju detaljne, bilo bi dobro da onaj ko se nalazi u ovako delikatnoj situaciji pronađe advokata koji bi, konsultujući pratiku, verifikovao razlog zabrane regulisanja. U nekim slučajevima se, na primer, naišlo na situaciju u kojoj je s jedne strane Milicija tvrdila da je strani državljanin bio deportovan uz pratnju do granice, a s druge strane se direktno zainteresovani žalio na ovakvu tvrdnju pokazujući putne dokumente koji dokazuju da je samovoljno napustio zemlju.
Ekstremni pokušaj koji, između ostalog ne suspenduje deportovanje, jeste podneti žalbu putem advokata osporavajući ustavnu legitimnost članova zakona koji zabranjuju regulisanje (na primer oni koji su prijavljeni samo zato što su ukrali jednu jabuku).
Na kraju želim da predstavim još jedan problem koji se pojavio, tj.problem blokiranih pratika znatnog broja radnika stranaca, zato što iz ispitivanja kvesture davalac posla rezultira kao osoba koja je imala probleme sa zakonom i koja sada ne može da zaključi proceduru regulisanja. Radi se o jednoj delikatnoj situaciji u vezi koje će, nadamo se, prevagnuti interes koji bi morali da definišemo kolektivnim i jednakim: znači dozvoliti ovim radnicima – koji su već uključeni u radni i socijalni kontekst – da dobiju dozvolu za boravak (čak i radi čekanja na zaposlenje). Drugačija odluka, tj.ne regulisanje, bila bi u stvari evidentna sprdnja sa onima koji bi, pored što su uzalud čekali svih ovih meseci na dobijanje dokumenata, trebali da plate samo zbog činjenice što ih je zaposlio recimo “pogrešni” davalac posla.