23.januara 2004.god. Predsednik Saveta Ministara je u Službenim Novinama objavio dva dekreta koja se odnose na ulazne kvote za sezonski, zavisan i samostalan rad. Pored toga 21.januara 2004.god. ministarstvo welfare-a je izdalo spis br.5/2004 sa svim uputstvima za primenu dekreta. Sa praktične tačke gledišta datum objavljivanja u Službenim Novinama je od velike važnosti pošto nije predviđen termin odlaganja (na primer od 15 dana) radi stupanja na snagu. U citiranim spisima se precizira da je od datuma objave dekreta u Službenim Novinama dozvoljeno prihvatanja zahteva za ovlašćeni rad u provincijskim direkcijama rada. Dakle već od sada zahtevi se mogu predati, a provincijske direkcije rada su obavezne da ih prihvate.
Ulasci za sezonski posao
Na raspolaganje je stavljeno 50 hiljada kvoti za radnike koji dolaze iz Slovenije, Poljske, Mađarske, Estonije, Letonije, Litvanije, Ceške Republike, Slovačke, Srbije i Crne Gore, Hrvatske, Bugarske i Rumunije. U suštini radi se o zemljama koje su se kandidovale za ulazak u EZ.
Pored toga isti broj kvoti se odnosi i na državljane koji dolaze iz zemalja koje su potpisale ili potpisuju sporazume o saradnji u materiji doseljeništva: Tunis, Albanija, Maroko, Moldavija i Egipat.
Pored toga kako u spisu tako i u dekretu se specifikuje da kvote mogu da iskoriste čak i strani državljani koji dolaze iz “ne-evropskih” zemalja, a koji su imali dozvolu za boravak za zavisan rad sezonskog tipa u 2002. ili 2003.god. U stvari na osnovu onoga što je predviđeno članom 24 stav 4 Jedinstvenog Teksta: “Sezonski radnika, ako je ispoštovao uslove navedene u dozvoli za boravak i vratio se u svoju zemlju posle isteka iste, ima prednost što se tiče povratka u Italiju sledeće godine sa motivom sezonskog rada.” Dakle ove osobe imaju prednost čak iako ne dolaze iz gore navedenih zemalja.
Ulazak za zavisan i samostalan rad
Drugi dekret stavlja na raspolaganje 29.500 kvoti za radnike “ekstrakomunitarce” koje se zatim dele između zavisnog rada (radni ugovori na određeno ili neodređeno vreme) i samostalnog rada. Kvote za samostalan rad mogu da iskoriste samo određene kategorije radnika. Istina je da zakon ne postavlja ograničenja za kategorije samostalnog rada, ali je dekret formulisan na način da ove kvote mogu da iskoriste SAMO neke kategorije radnika.
Član 2 dekreta predviđa kvotu od 6.100 ulazaka sa motivom zavisnog ali ne i sezonskog rada za državljane zemalja koje ne pripadaju EZ, a koji su rezidenti u inostranstvu.Dakle od 29.500 kvoti za zavisan i samostalan rad samo 6.100 kvoti mogu da iskoristite državljani koji dolaze iz SVIH zemalja za koje kvote nisu predviđene.
U spisu se precizira da “korisnici” rezervisanih kvoti (prema broju stabilisanom za svaku zemlju) mogu da iskoriste samo te kvote, dok 6.100 kvoti mogu da iskoriste SAMO državljani onih zemalja za koje kvote NISU predviđene. Drugim rečima radi se o dve dodatne podele.
Član 3 predviđa kvotu od 2.500 ulazaka za samostalan rad ali samo za određene kategorije: istraživače, preduzetnike koji vrše aktivnost od interesa za nacionalnu ekonomiju, slobodne profesionalce, saradnike i odgovorne u preduzeću, ne cooperativama, svetski poznate i visoko kvalifikovane umetnike zaposlene pri javnim ili privatnim službama.
Ovo znači da oni koji imaju ugovor o saradnji na projektu (co.co.co.) neće moći da iskoristiti kvote za samostalan rad (ugovor o coordiniranoj i stalnoj saradnji je nakon Zakona Biagi br.276/03 promenio naziv u ugovor o saradnji na projektu).
Ove kvote neće moći da iskoriste ni tzv.”mali” preduzetnici(na primer zanatlije i trgovci) jer iste kvote mogu da iskoriste samo preduzimači koji vrše “aktivnosti koje su od ekonomskog značaja za zemlju.”
Ove kvote mogu da iskoriste čak i saradnici i odgovorni u preduzećima, ali ne i u cooperativama (akcionarska društva, preduzeća sa ograničenim odgovornistima, društva kolektivnog karaktera) i nema nikakve veze činjenica što ista preduzeća ne doprinose nacionalnom interesu (konstatuje se dakle razlika u tretiranju između individualnih preduzeća i društava). Praktično dovoljno je biti član administrativnog saveta ili vršiti ulogu poslanika ili biti saradnik preduzeća (ne mora da bude predviđena minimalna kvota o partecipaciji) pod uslovom da se ne radi o saradnicima u cooperativama i odavde vidimo evidentnu razliku koja postoji između cooperativa.
Što se ovoga tiče podsećamo da saradnici u cooperativama (zakon 142/2001 dopunjen zakonom br.30 u februaru 2003.god.), pored potpisivanja društvenog ugovora, moraju da sklope dodatni radni ugovorza zavisan ili samostalan rad (na primer co.co.co.). U većini slučajeva vrsta rada zatražena od saradnika cooperative – pošto ima sve karakteristike zavisnog rada – obavezno nameće sklapanje odvojenog ugovora za zavisan rad.
U slučaju cooperativa koje bi želele da iskoriste dekret odliva radi prihvatanja radnika ne bi se direktno postavio problem samostalnog rada od momenta kada bi cooperativa mogla da preda normalan zahtev za ovlašćenje, uz ugovor za zavisan rad, koristeći ulazne kvote za zavisan a ne za samostalan rad.
Pored toga moramo da kažemo da mnoge druge kategorije samostalnih radnika ne mogu da iskoriste kvote za samostalan rad, osim ako se ne radi o slobodnim profesionalcima ili svetski poznatim umetnicima koje zapošljavaju javne ili privatne službe.
Slobodni profesionalci su oni koji vrše profesije za koje je predviđen upis u registre, liste ili kolegijume (na primer doktori, arhitekte, geometri) i koji imaju problem sa prepoznavanjem naziva studija. Ali postoje i aktivnosti koje su mogu kvalifikovati kao slobodne profesije, a za koje nije predviđen upis u registre ili liste predviđene zakonom kao što su na primer poslovođe ili tehničari za informatiku.
U svakom slučaju ne može da se smatra slobodnom profesijom bilo koja aktivnost samostalnog rada, kao ni što neće biti moguće pokušati «predstaviti» kao takve druge tipologije aktivnosti.
Praktičan primer – Zidari ili vodoinstalateri su zanatlije, a ne slobodni profesionalci pa tako ne bi mogli da iskoriste kvote za samostalan rad.
Svetski poznati umetnici
Kategorija svetski poznatih i visoko kvalifikovanih umetnika ne podrazumeva kategoriju tzv.»radnika umetnika» (cirkus, lokali).
Ako s jedne strane tehničar za svetlo ili radnik u cirkusu mogu da se smatraju «visoko kvalifikovanim profesionalcima» ne znači da su svetski poznati umetnici.
Navodimo ovaj primer zato što su ulazne kvote za samostalan rad često koristile i profesionalne figure ove vrste. S druge strane međutim neke stvari ostaju nejasne videvši da je još uvek na snazi norma člana 27 Jedinstvenog Teksta (vidi stav 1, stavke l, m, n, o) koja uopšteno uzima u obzir kategoriju radnika na estradi i ne isključuje umetnike koji nisu poznati ili radnike koji svakako rade u ovom sektoru.
Razlika se ogleda u činjenici što kvote za samostalan rad dozvoljavaju izdavanje dozvole za boravak koja se može obnoviti, dok kvote za osobe koje rade na estradi, o kojima govori citirani član 27, po definicija dozvoljavaju izdavanje privremene dozvole za boravak i ovlašćenja koje se ne može lako produžiti.
Preinačenje dozvole za boravak za samostalan rad
Član 3 dekreta iznosi mogućnost preinačenja dozvole za boravak. Specifikuje se da je unutar kvoti za samostalan rad i za navedene kategorije «stavljeno na raspolaganje najviše 1.250 kvota za preinačenje samo i ekskluzivno studentskih i dozvoli za boravak za profesionalno formiranje.»
Podsećamo da Jedinstveni Teskt predviđa mogućnost preinačenja studentske i dozvole za boravak za sezonski rad u dozvolu za zavisan rad na neodređeno ili određeno vreme (ne mora dakle da se izađe iz Italije) pod uslovom da postoje raspoložive kvote.
Praktičan primer – Stranac koji ima studentsku dozvolu za boravak i želi da se «stabiliše» u Italiji istu dozvolu može da preinači u normalnu dozvolu za zavisan rad pod uslovom međutim da pronađe davaoca posla koji će da preda ovlašćenje za prihvatanje. Sve ovo može da se izvrši ostajući direktno u Italiji.
Član 3 dekreta međutim misli na preinačenje u dozvolu za samostalan rad i «stavlja na raspolaganje najviše 1.250 mesta za preinačenje samo i ekskluzivno studentskih i dozvoli za boravak za profesionalno formiranje.» Dakle jasno se kaže da SAMO oni koji imaju ovakve vrste dozvoli za boravak mogu da ih preinače koristeći jedan deo (1.250 mesta) od 2.500 kvoti za samostalan rad.
Što se ovoga tiče moramo da iznesemo da smanjena mogućnosti preinačenja dozvole za boravak izgleda kontrastno sa onim što iznosi norma na snazi.
Pravilnik o primenama (31.avgust 1999.god. br.394 još uvek na snazi sve dok ne bude zamenjen novim tekstom koji nije ni na vidiku) u članu 39 stav 7 predviđa da: «Stranac koji je već prisutan u Italiji i koji ima redovnu dozvolu za boravak drugačiju od one koja dozvoljava vršenje radne aktivnosti može od kvesture odgovorne na teritoriji da zatraži preinačenje dozvole. S tim ciljem bi trebalo da bude izdato preventivno odobrenje (nulla osta) tj.potvrda provincijske direkcije rada na osnovu koje zahtev spada pod ulazne kvote za samostalan rad određene zakonom.»
Dok Pravilnik o primenama kaže da kvote za samostalan rad mogu da iskoriste čak i za preinačenje i bez predviđenih ograničenja osobe koje imaju redovnu dozvolu za boravak koja je drugačija od dozvole koja omogućava vršenje radne aktivnosti (na primer turističke dozvole za boravak), dekret odliva stabiliše sasvim suprotnu stvar, tj.mogućnost preinačenja samo za one koji imaju dozvole koja dozvoljava vršenje radne aktivnosti i to čak i pod određenim uslovima (trajanje dozvole za boravak za sezonski rad i godišnje trajanje studentskih dozvoli za boravak).
Kao posledica toga moglo bi se čak zamisliti da oni koji su zainteresovani da svoju dozvolu preinače u dozvolu za samostalan rad u okviru kvoti dekerta odliva jer imaju turističku dozvolu za boravak mogu čak i da podnesu žalbu teritorijalnom administrativnom suduprotiv mere koja negira izdavanje potvrde(nulla osta) zbog ne prihvatanja zahtev za preinačenje.
Norma o kvotama za samostalan rad nudi malo prostora i pokazuje kako je namerno ograničena mogućnost preinačenje dozvoli onih koji već redovno borave u Italiji.
U suštini SAMO oni koji imaju studentsku ili dozvolu za boravak za profesionalno formiranje mogu da izvrše preinačenje i SAMO za tipologije prethodno navedenih samostalnih aktivnosti. Pošto je teško zamisliti da se sezonski rad može «smestiti» u jednu samostalnu aktivnost između onih uzetih u obzir u dekretu odliva, možemo da zamislimo da je tipičan primer onaj gde bivši student ili onaj ko završava studije (i vidi da se približava datum kada više neće moći da obnovi dozvolu za boravak) traži sada preinačenje dozvole kako bi vršio aktivnost slobodnog profesionalca i ima mogućnost da iskoristi diplomu dobijenu u Italiji radi upisa u liste profesionalaca ili slične registre.
Jedna stvar je sigurna – i to je specifikovano i u spisu – da se u obzir mogu uzeti samo zahtevi za izdavanje potvrde (nulla osta) onih koji imaju dozvolu za boravak koja još uvek važi.
Praktičan primer – Već možemo da zamislimo da oni kojima je studentska dozvola za boravak istekla 31.decembra 2003.god. neće imati mogućnost da je preinače, jer dozvola za boravak pri predavanju zahteva neće više važiti (obrnuto, ako dozvola za boravak istekne posle predavanja zahteva za preinačenje ista stvar bi mogla da opravda zahtev za produženje dozvole za boravak, jer korisnik ne mora da «plaća» sporost javne administracije).
Kvote za radnike italijanskog porekla
Član 4 dekreta odliva predviđa maksimalnu kvotu od 400 ulazaka sa motivom zavisnog, ne sezonskog i samostalnog rada rezervisanu za radnike italijanskog porekla rezidente u Argentini, Urugvaju i Venecueli.
Kao što se vidi proširene su se kvote za radnike italijanskog porekla jer je prethodni dekret uzimao u obzir samo osobe koje su dolazile iz Argentine.
Ove osobe moraju da budu direktni potomci italijanskih državljana do trećeg kolena, dakle mogućnost korišćenja ovih kvoti zasniva se na pokazivanjuitalijanskog porekla što će da predstvalja, kao i pre, ogromne probleme sa dokumentima; znamo na žalost da se u italijanskim ambasadama u Argentini, Urugvaju i Venecueli čeka dugo na verifikovanje italijanskog državljanstva. Znamo čak i to da se verifika ne može uvek napraviti direktno u italijanskim konzulatskim sedištima i da je dobijanje ovih sertifikata u Italiji, za one koji žive u inostranstvu, zaista komplikovano i vrlo često podrazumeva prava pretraživanja. Razlog tome je obavezna rekonstrukcija nacionalnost babe i dede ili prababe i pradede koji su možda živeli u opštini koja je nestala posle rata.
U članu 4 se još precizira da upis u posebne detaljne liste za profesionalnu kvalifikaciju predstavlja element na osnovu kojeg se zahtev može prihvatiti, tako da će SAMO oni koji su već upisani u ove liste (koje se nalaze u odgovornim diplomatskim predstavništvima) moći da iskoriste kvote rezervisane za radnike italijanskog porekla čak i u slučaju u kojem davalac posla već izabrao i namerava da preda zahtev za kvalifikovanu osobu koju on već poznaje (primer kako administracija ne prihvata razloge…). Upis u liste nameće, kao što smo već rekli, da diplomatska ili konzulatska predstavništva utvrde kvalifiku (na osnovu dokumenata koji se odnose na zemlju porekla) i italijansko poreklo do određenog kolena.
Osobe mogu da se upišu u ove liste konsultujući listu informativnog sistema SILES koji možete da pronađete putem sita ministarstva rada; radi se o informativnom sistemu koji se može konsultovati čak i iz provincijskih direkcija rada. Isti je već otvoren za argentinske državljane italijanskog porekla i sada bi trebao da bude proširen i na državljane urugvajanske i venecuelanske nacionalnosti.
U spisu se precizira da: “U slučaju u kojem se upis u liste ne može verifikovati putem informativnog sistema SILES, isti će moći i morati da bude dokumentovan putem odgovarajuće potvrde koju izdaje konzulatsko predstavništvo”(već, zato što će između utvrđivanja pri konzulatskim predstavništvima i konkretnog upisa u banku podataka proći dosta vremena…).
Upisi rezervisani za određene zemlje – podela kvoti
Prethodno smo rekli da je dodeljeno 6.500 ulazaka za radnike koji ne dolaze iz zemalja koje koriste rezervu.
Član 5 predviđa maksimalnu kvotu od 20.500 ulazaka za zavisan, ali ne i sezonski rad koja je podeljena na sledeći način:
1) 500 ulazaka za strance koji borave u inostranstvu i koji pripadaju kategoriji upravnika ili visoko kvalifikovanog personala
2) 20.000 ulazaka rezervisanih za državljane zemalja koje su potpisale ili potpisuju specifične sporazume o saradnji u materiji doseljeništva i koji su, prema specifikaciji sadržanoj u citiranom dekretu odliva, podeljeni na sledeći način:
– 3.000 državljana Albanije
– 3.000 državljana Tunisa
– 2.500 državljana Maroka
– 1.500 državljana Egipta
– 2.000 državljana Nigerije
– 1.500 državljana Moldavije
– 1.500 državljana Sri Lanke
– 1.500 državljana Bangladeša
– 1.000 državljana Pakistana
– 2.500 državljana drugih zemalja koje ne pripadaju EZ i koje zaključuju sporazume s ciljem regulisanja ulaznih odliva i procedura ponovnog ulaska.
Verovatno će dakle ovih 2.500 mesta ostati rezervisana za državljane onih zemalja koje će u toku ove godine sklopiti ugovor o saradnji u materiji doseljeništva.
Ministarstvo rada se već pobrinulo (vodeći računa o potrebama koje su iznele pojedinačna sedišta) da između regija i autonomnih provincija podeli kvote za sezonski i zavisan rad.
Postoje dakle kvote za svaku regiju koje se razlikuju od tzv.opštih kvoti (koje mogu da iskoriste državljani nekih drugih zemalja) i specifične rezervisane kvote.
U spisu se zatim precizira: “Smatrali smo da treba da pređemo na podelu specifičnih kvoti predviđenih za ne sezonski rad, a namenjenih upravnicima ili visoko kvalifikovanom personalu ograničavajući se na 90% – dakle 450 jedinica u odnosu na 500 predviđenih – zato što se predviđa da se ostalih 50 mesta momentalno ostavlja na raspolaganje kao rezerva koja bi se mogla iskoristiti, ako bude neophodno, radi dodatnih mesta.”
Verovatno će ovih 50 rezervisanih mesta biti dodeljeno službama rada koje će prve iskoristiti raspoloživa mesta i/ili koje će dobiti najviše zahteva za ovu vrstu prihvatanja.
Ni opšte kvote predviđene za zavisan rad koji ne podrazumeva sezonski posao, dakle nezavisno od kvalifike, nisu odmah bile stavljene sve na raspolaganje. Jedan deo istih je stavljen na raspolaganje sledećeg uređenja.
Posebno:
za Tunižane 300 mesta
za Marokance 300 mesta
za Egipćane 200 mesta
za Moldave 200 mesta
i 600 mesta predviđena za one koji nemaju rezervisana mesta, pa su ostala “zaleđene” radi sledeće podele.
U spisu se objašnjava da: “Obazrivost ima za cilj da garantuje i zadovolji zahteve za prihvatanje radne snage koju treba zaposliti pri tzv.velikim gradnjama. Pod velikim gradnjama se podrazumevaju infrastuture i strateški produktivna mesta predviđena odgovarajućim programima odobrenim članom 1 zakona od 21.decembra 2001.god. br.443 (nadamo se da neće morati da čekaju izgradnju mosta na moreuzu kod Messine…).
U ovim slučajevima kada provincijska direkcija rada bude dobila zahtev za izdavanje potvrde (nulla osta) pre svega će da verifikuje da li isti opravdava konkretno zauzimanje (verovatno će se uzeti u obzir zapošljavanje i u preduzećima koja potpisuju ugovore za radnu snagu), a kada se postojanje svih pretpostavki za izdavanje ovlašćenja za rad utvrdi, zatražiće od ministarstva rada da podeli deo ovih “zaleđenih” kvoti koje će dati prednost zahtevima koji su naravno prvi predati.
U spisu se specifikuje da se: “Kvota od 2.500 državljana zemalja koje ne pripadaju EZ koje sklapaju ugovore u materiji doseljeništva aktuelno ne može iskoristiti, a pošto je predviđena za sklapanje budućih sporazuma moći će da se iskoristi i podeli samo posle zaključivanja istih.”
Preostale kvote za ne sezonski rad u članu 4 nisu podeljene. Kao posledica kvote predviđene za radnike italijanskog porekla biće podeljene na osnovu predatih zahteva koji dolaze iz Argentine, Urugvaja i Venecuele.
Predavanje zahteva: procedura i dokumenti
Spis br.5 precizira da: “U saglasnosti s onim što je predviđeno spisom 4/2002 službe za radnike strance od dana objave dekreta u Službenim Novinama dozvoljeno je predavanje zahteva za ovlašćeno prihvatanje koje davaoci posla moraju da predaju službama odgovornim u provinciji.”
Rekao bih da je korišćen nekorektan termin. Ne može se reći da će prihvatanje zahteva da bude “dozvoljeno”, nego je tako nešto obaveznozato što se smatra da ova mera mora imati istu efikasnost na celoj nacionalnoj teritoriji što ne dozvoljava provincijskoj direkciji rada da sama odluči o momentu početka važenja istog dekreta, dakle za prihvatanje zahteva.
Ne baš tako jednostavni problemi će se odnositi i na praksu koju će da prate kancelarije: spis br.5 zaključuje da: “Zahtevi koji se predaju provincijskim direkcijama rada moraju da budu dopunjeni određenim dokumentima.” Radi se o uputstvu koje, iskreno govoreći, izgleda dvosmisleno ako uzmemo u obzir iskustvo o različitoj praksi primenjenoj prethodnim dekretima raznih službi rada.
U spisu se ne iznose forme i način predavanja zahteva.
Pošto se istom spisu ne dodaju formulariza razne tipologije zahteva još uvek se ne zna koje formulare koristiti, niti provincijske direkcije rada imaju jasnu ideju što se ovoga tiče.
Neke provincijske direkcije rada su, kao na primer ona iz Venecije, dale uputstvo za korišćenjem starih formulara. U stvari u odnosu na dekrete odliva iz 2003.god. ništa nije promenjeno sa tačke gledištva normativne slike i trebalo bi smatrati da se mogu koristiti stari formulari sve dok se na raspolaganje ne stave novi i da u svakom slučaju već predati zahtevi moraju da se smatraju validnima, pa bi tako mogli eventualno da se integrišu bez gubljenja zaslužene prednosti.
Iz onoga što smo posmatrali ne može se isključiti – jer sam obavešten o raznim praksama koje za sada provincijske direkcije rada nisu formalno navele – promena takoreći karti na stolu izdajući drugačija uputstva o dokumentima i formularima.
Svi mogu da shvate da je korektna predaja zahteva osnovna stvar i zabrinjavajuće je što ministarstvo rada ne iznosi pojašnjenja o praksi koju će da primene razne provincijske direkcije rada.
Nije na odmet znati koje dokumentetreba predati. Pored formulara velik problem se odnosi na određivanje neophodne ili dokumentacije koja se smatra takvom zato što ne mora da znači da je zatražena dokumentacija, prema svim ili nekim provincijskim službama rada, ona koja je bila zatražena prilikom poslednjeg dekreta odliva koji je izašao juna prošle godine.
Što se toga tiče obavešteni smo da neke službe neformalno iznose da će zahtevi koji se smatraju nekompletnima moći da budu integrisani, ali će izgubiti prioritet. Znamo da su se takve stvari desile i u prošlosti, ali su zatim primenjeni i/ili prihvaćeni zahtevi za integraciju pratika ne primenjujući ovakvu vrstu gubljenja mesta što bi stvarno moglo da važi samo ako je predviđeno zakonom, kao što se dešava na javnim konkursima za zakup.
Kao minimalno mora da se iskoristi sva dokumentacija navedena u formularu koji je stavljen na raspolaganje prilkom izlaska prethodnog dekreta.
Ako niste sigurni, predajte zahtev i svu moguću dokumentaciju, ako je naravno imate.
Sporost pri birokratskim procedurama se može pripisati samo neefikasnom radu centralne administracije (koja u materiji doseljeništva predstavlja konstantu).
Očigledno je da će moći da se predaju mnoge žalbe protiv neobjašnjivog odbijanja zahteva, ali je isto tako očigledno da će za i podnošenje žalbi, podržanih validnim razlozima, trebati dosta vremena, novca i adekvatnih informacija. Sve u svemu žalbe ne bi predstavljale adekvatan i koristan «lek» i u svakom slučaju ne bi dozvolile imati sada, kada je potrebno, jasna i pre svega određena uputstva.
Drugi udružen aspekat jeste da li zahtev zajedno sa dokumentacijom može da preda lično samo davalac posla ili ga može predati delegat kojeg bira davalac posla. Znamo da je nekad zahtev mogao da preda delegat (putem izjave i uz fotokopiju lične karte davaoca posla). Provincijska direkcija rada u Rimu je pre nekoliko dana neformalno dalo obaveštenje u kojem kaže da zahtev može da preda samo davalac posla ili delegat, ali uz overenu delegu ili potvrdu koju izdaje advokat ili savetnik upisan u registar.
Ako bi sudska overa realno bila zatražena (ostavimo po strani neophodno vreme i novac), svakako bi se moglo očekivati nelegitimno isključenje opravdano ovim motivom (nemajući mogućnost pregleda nakon zahteva) ako bi se tako nešto desilo u situaciji kada se u drugim službama primenjuje nešto sasvim suprotno, tj.delega napisana na običnom papiru; u stvari, zakonodavstvo iznosi nešto što je suprotno meri prethodne ili kontekstualne odluke kancelarija koje pripadaju istoj administraciji ili dvosmislenim direktivama organa koji su viši od iste administracije.
Između ostalog, ako je sudska potvrda stvarno neophodna trebalo bi zapaziti da saradnici, upisani u odgovarajuće registre, nemaju na osnovu zakona moć provere potpisa: na primer advokati imaju pravnu moć da overavaju samo potpise kao branioci, dok slična moć overe nije predviđena za administrativne pratike.
Što se ovoga tiče videćemo kako će se sledećih dana ponašati provincijske direkcije rada što bi moglo da predstavlja razliku između mogućnosti predaje zahteva među prvima ili ne predaje zahteva uopšteno, iako se zainteresovani stavio u red na vreme i među prvima, kao što se već može predvideti, prvodeći noć i «čuvajući mesto».
Spis ne specifikuje ništa što se tiče mogućnosti predaje zahteva putem preporučenog pisma uz povratnu priznanicu … ili zašto ne čak i putem ličnog poštara (znamo da ih je mnogo) koji ima istu funkciju i koji, u momentu predaje, daje da mu se potpiše priznanica na kojoj se upisuje dan i sat predaje dokumenta odgovornoj službi.
Kao posledica toga možemo, bar iz obazrivosti, da posavetujemo one koji bi hteli da «ostave otvorena sva vrata» za predaju zahteva čak i na više načina, zato što ako bi se zahtev predao na neki drugi način to sigurno ne bi značilo njegovo poništavanje. Mogao bi da se računa korisnim samo prvi među predatim zahtevima na drugačiji način i to samo ako se smatra validno predatim (osim žalbe kako bi se prethodno predavanje smatralo validnim i izjavilo neprihvatljivim kada rezultira odlučujući s ciljem korisnog uključenja u raspoložive kvote).
Što se raspoloživosti smeštajem tiče znamo da se do sada smatra važećim čak i vrsta potvrde davaoca posla – izjava pod sopstevnom odgovornošću – u kojoj se garantuje raspoloživost smeštajem, navodeći adresu i broj osoba koje žive u stanu. U svakom slučaju još uvek ne znamo da li će sve ili samo neke provincijske direkcije rada (i što se ovoga tiče spis ne iznosi ništa) tražiti pravu potvrdu o raspolaganju smeštajem koju bi trebala da izda tehnička služba opštine ili USL odgovoran na teritoriji.
Iskreno govoreći Jedinstveni Teskt (onako kako ga je modifikovao Zakon Bossi-Fini) predvida u članu 22 stav 2 stavka b da zajedno sa zahtevom davalac posla mora da preda samo dokumentaciju koja se odnosi na stambeni status radnika stranca, dok se samo u momentu potpisivanja boravišnog ugovora predviđa predavanje potvrde o raspolaganju smeštajem. Ne može se dakle tražiti da ova potvrda predstavlja dokument na osnovu kojeg će se zahtev prihvatiti.
Videćemo koja će praksa biti primenjena. Naravno, oni koji već imaju ovu potvrdu predaće je zajedno sa zahtevom kako bi umanjili rizik vrdenovanja zahteva kao nevažećeg.
Spis ne specifikuje ništa ni što se tiče individulanog radnog ugovora. Ne specifikuje se da li se ovaj ugovor već mora popuniti i dati na potpis zainteresovanom radniku koji bi službeno trebao da se nalazi u inostranstvu ili je dovoljan potpis samo davaoca posla.
Pored ovakvih sumnja bolje je naravno uneti i potpis radnika stranca koji znamo u većini slučajeva i nije tako teško nabaviti…
Prethodnih godina neke službe su tražile da potpis rezultira putem preporučenog pisma ili faksa koji stiže iz zemlje porekla u kojoj se on još uvek nalazi.
Ne znamo da li će službe zatražiti i ove dokumente, pa tako savetujemo zainteresovane da budu što obazriviji.
Što se prihvatanja kućnih pomoćnica tiče spis ne precizira ni minimalna primanja koja mora da isplati davalac posla kako bi mogao da preda zahtev za prihvatanje radnika iz inostranstva. Možemo samo da pretpostavimo da treba gledati ono što je bilo primenjeno prethodnih godina, uzimajući u obzir oscilacije od provincije do provincije, i uzeti u obzir minimalna primanja na nivou porodce u slučaju prihvatanja «kućnih» radnika.
Pretpostavljamo da će nastaviti da se primenjuju ministarska odobrenja koja su dozvoljavala, u slučaju prihvatanja radnika u kući koji se brine o starim osoba, «sabiranje» prihoda ćerke ili bilo koje druge osobe koja ne živi zajedno sa starom osobom.
Moramo svakako da preciziramo da mi iznosimo samo pretpostavke koje nisu sigurne, jer ništa ne isključuje da će ministratvo da izda dodatne odredbe ili će pojedinačne provincijske direkcije rada da odluče svaka na svoj način kao što se već deslio prethodnih godina.