Kao što je poznato do nedavno se smatralo da bi stranci, koji su u zatvoru zato što nemaju dozvolu za boravak, trebali da budu tretirani kao i italijanski državljani što se tiče mogućnosti uživanja tzv.alternativnih zatvorskih mera. To znači da nije bitno da li se u momentu hapšenja (intrepretacija nadležne magistrature) radilo o redovnom zatvoreniku – koji ima dozvolu za boravak – ili o tzv.”neregularnom” zatvoreniku. U svakom slučaju osuđena osoba ima, kao što je predviđeno za italijanske državljane, pravo na tzv. alternativne zatvorske mere koje dozvoljavaju izdržavati jedan deo ili celu kaznu van zatvora, kao u slučaju poluslobode.
U vezi ovoga nisu postojale nikakve sumnje i magistratura je, iako na osnovu najrestriktivnijih kriterijuma vrednovanja, predviđala tzv.alternativne mere i za “ekstrakomunitarce” bez dozvole za boravak u Italiji, na osnovu interpretacije koja je restriktivnija od one koja se odnosi na državljane Italije ili strance koji redovno borave, jer je vrlo često činjenica boraviti u neregularnim uslovima predstavljala vrstu indikativnog elementa o efektivnom ne postojanju podrške na teritoriji.
Praktičan primer: teško da bi neka osoba koja nema dozvolu za boravak, a koja izdržava kaznu u zatvoru, mogla da bude poverena nekoj socijalnoj ustanovi, jer bi teško neko mogao da joj pronađe stan van zatvora. Još teže bi osobe u ovim uslovima mogle da uspostave redovan radni odnos, jer postoje sumnje interpretativnog karaktera od strane administracija koje normalno rade u dogovoru sa socijalnim kooperativama radi uključivanja bivših zatvorenika, koji imaju pravo da iskoriste alternativne mere, u radne projekte. Vrlo često su našu pomoć tražile i same socijalne kooperative koje rade u dogovoru sa lokalnim službama radi vršenja i realizovanja projekata koji se odnose na bivše zatvorenike, a koji su od osnovne važnosti jer omogućavaju primenu ovih alternativnih mera. U merama se vrlo često podvlači da ako bi se u radni projekat uključio bivši zatvorenik bez dozvole za boravak, kooperativa kasnije ne bi mogla da iskoristi javne doprinose predviđene za početak i realizaciju projekata. Drugim rečima, zatvorenik “ekstrakomunitarac” koji nema dozvolu za boravak je mogao da iskoristi ove mere samo ako nije imao ozbiljnijih problema.
Ovo je bar bio princip koji je bio prihvaćen.
Svakodnevna praksa nadzornih sudova se međutim promenila zbog nedavne odluke br.30130 koju je izdao Kazneni sud sekcija I od 17.jula 2003.god. Ova odluka je kompletno preokrenula interpretaciju koja je važila duže vreme. U ovoj odluci se kaže da se poveravanje socijalnim ustanovama i uopšteno gledano sve alternativne mere tretiranja van zatvora ne mogu primeniti na stranca “ekstrakomunitarca” koji se nalazi u Italiji u neregularnim uslovima, zato što bi taj uslov značio ilegalan boravak istog stranca na državnoj teritoriji i ne bi se moglo reći da se kazna služi na način koji ne znači kršenje ili zaobilaženje normi koje diktiraju ovu ilegalnost.
Jednostavnije rečeno se kaže da ne postoji veza između uživanja alternativnih mera i uslova neregularnog boravka; dakle veza koju kategorično potvrđuje Kasacioni sud isključujući mogućnost za stranca koji nema dozvolu za boravak da iskoristi bilo koje alternativne mere.
Trebalo bi zatim videti šta znači pojam “stranac bez dozvole za boravak”, jer smo više puta verifikovali da se radi o strancima koji u momentu ulaska u zatvor imaju dozvolu za boravak koju, kada istekne, ne mogu da obnove tako da postoji rizik da svi oni koji su redovno boravili budu tretirani kao obični “klandestinci”.
Odluka od 17.jula se zasniva na meri, tj.naređenju narodnog advokata koje je 17.aprila 2002.god. izdao nadzorni sud u Tarantu. Ovaj sud je poverio socijalnoj službi jednu državljanku “ekstrakomunitarku” bez dozvole za boravak potvrđujući ono što je već utvrđena interpretacija, tj.da se kazna mora obavezno ispoštovati i da bi dakle drugačija solucija mogla da znači neopravdanu nejednakost u tretiranju onih koji moraju da izdrže kaznu u zatvoru, bili oni državljani Italije ili stranci koji imaju redovnu dozvolu za boravak.
Drugačije rečeno, alternativna zatvorska mera predstavlja jednu formu izdržavanja kazne, jednu alternativnu formu koja se međutim mora ispoštovati – i to ne slučajno – zbog izdržavanja kazne. Dakle čak je i period poluslobode ili boravak u socijalnoj službi po svim zakonskim efektima period izdržavanja kazne.
Pošto je izdržavanje mere obavezna stvar i stranci koji borave redovno se ne bi mogli tretirati drugačije od stranaca koji neregularno borave, iste mere moraju (bar teoretski) da se primene i na državljane “esktrakomunitarce” bez redovne dozvole za boravak.
Ovo je bila efektivna interpretacija magistrature, ali je Kasacini sud ne uzima u obzir zato što se ista ne podudara sa normama koje uređuju ulazak i boravak na italijanskoj teritoriji.
Drugim rečima, Kasacioni sud potvrđuje ontološku nepodudaranost između alternativnih mera van zatvora i izdržavanja kazne. Ovo bi, između ostalog, moglo da se potvrdi – kaže Kasacini sud – u normi koja je uvedena Zakonom Bossi-Fini koji predviđa sankciju koja bi zamenila izdržavanje kazne u zatvoru, tj.deportovanje optuženog iz Italije ako je isti već izdržao kaznu manje težine od dve godine zatvora ili mora tek da izdrži kaznu manje od dve godine. Drugim rečima, ovom pretpostavkom o alternativnim ili merama koje bi zamenile zatvor pod formom deportovanja bi se potvrdila ne podudaranost između uživanja alternativnih mera i neregularnih uslova boravka.
Iskreno rečeno ova odluka (koja između ostalog ukartko predstavlja motiv) tera na razmišljanje i izaziva nesigurnost posebno u poslednjem članu koji kaže da zaključak koji je doneo Kasacioni sud ne bi trebao da predstavlja sumnje o ustavnoj legitimnosti, pošto bi nejednak tretman rezervisan za Italijane i strance koji redovno borave na državnoj teritoriji u odnosu na klandestince pronašao opravdanja za razliku od pravnih situacija koje se pozivaju na ove različite kategorije. Dakle kaže se da postoji jednakost u tretiranju, ali postoje i različiti uslovi koji bi opravdali ovu nejednakost u tretiranju osoba.
Lično smatram da odluka Kasacionog suda koja isključuje nedostatke ili iznosi ustavnu legitimnost u odnosu na predloženu soluciju nije baš prihvatljiva zato što postoje opšti principi u odnosu na koje argumentacija suda ne zvuči baš ubedljivo.
Pre svega, kako je ispravno potvrdio nadležni sud Taranta i još uopštenije svi nadležni sudovi, služenje kazne je jedna obavezna stvar. Sa ove tačke gledišta ne bi mogle da postoje razlike u tretiranju subjekata koji regularno i onih koji neregularno borave, zato što je zakon isti za sve.
S druge strane je tačno da kazna ima vaspitnu (riedukativnu) funkciju, tj.u nezavisnosti od činjenice da li je zatvorenik osoba koja boravi u regularnim ili neregularnim uslovima, kazna ima istu funkciju za sve subjekte. Za sve osobe zatvorski tretman, kao i alternativne mere, ima funkciju da promoviše prevaspitanje subjekta i njegovu društevnu reintegraciju.
Ovo važi nezavisno od činjenice što se posle odslužene kazne mora eventualno izvršiti mera isključenja iz zemlje zato što osoba nema validnu dozvolu za boravak u Italiji. Drugim rečima, ako je jedna osoba takoreći prevaspitana može da iskoristi tu prednost i u svojoj zemlji posle deportovanja. Aktulena norma ne brani tako nešto i ista vaspitna funkcija bi trebala da važi za sve subjekte koji su u zatvoru ili uživaju alternativne mere u Italiji.
Postoji još jedan princip koji nisam ja izmislio nego je predviđen zakonom, a koji kaže da alternativne mere po svim efektima predstavljaju forme izdržavanja kazne i nije slučajno što se računaju kao godine, meseci, nedelje ili zatvorski dani izdržavanja ostatka kazne. Kao posledica toga se ne zna zašto ne bi trebala da postoji jednakost u tretiranju i pod ovim profilom.
S druge strane argument koji koristi Kasacioni sud – aktuelno uvođenje alternativnih ili mera koje bi zamenile zatvor deportujući one koji se nalaze u određenim uslovima (Zakon Bossi-Fini) – se ne ne podudara sa mogućnošću uživanja alternativnih mera zato što ove mere, tzv.zamenska ili alternativna zatvorska mera, nisu mere koje se automatski primenjuju nego mere koje su u nadležnosti odgovornih magistrata.
Pošto ne postoji automatska veza jasno je da pretpostavka o alternativnim merama pod formom deportovanja ne bi automatski zabranila sudiji da prepozna ili prihvati subjekta zbog njegovih posenih uslova i njegovog ponašanja pre uživanja tzv.alternativnih mera.
U suštini, postoje sumnje što se tiče različitog tretiranja stranaca, tzv.klandestinaca, ili onih koji redovno borave i državljana Italije pred zakonom – koji je isti za sve – pa se tako sumnja i u ustavnu legitimnost. Jedina mogućnost u ovom slučaju (videvši da je Kasacioni sud potvrdio ovakav stav) jeste da nadznorni magistrati koji bi trebali da sumnjaju u korektnost ovog zakonskog rezonovanja iznesu pitanje o ustavnoj legitimnosti i zatraže direktno od suda da iznese svoje mišljenje posebno se pozivajući na isto tretiranje osoba pred kaznenim zakonom.
Nastavićemo naravno da Vas obaveštavamo o eventualno podnetim žalbama, ali isto tako pozivamo sve one koji su zainteresovani za ovaj argument da nas obaveštavaju o ovakvim i sličnim slučajevima.