Kao što je poznato, Vlada je davno, ali sa zakašnjenjem u odnosu na predviđene etape, započela sa obradom pravilnika o primeni Zakona Bossi-Fini, među kojima nalazimo i pravilnik koji se odnosi na nove procedure za prepoznavanje statusa izbeglice, nove mere za tzv.zadržavanje u centrima za identifikaciju i stvaranje i rad teritorijalnih Komisija koje bi u okviru jedne pojednostavljene procedure trebale da, u kratkom vremenskom roku, odluče o sudbinama osoba koje su zatražile prepoznavanje statusa izbeglice.
Ostavimo po strani razna razmatranja koja smo između ostalog već napravili i koje možete da pronađete na našem situ.
Ono što je važno istaći jeste kako je stav državnog Saveta – koji ima važnu ulogu u obradi i perfekcionisanju pravilnika o primenama – u suštini negativan.
Posle kratkog uvoda (u kojem se opisuje sadržaj pravilnika o primenama i poziva na pravnu punomoć koja je predviđena Zakonom Bosi-Fini s ciljem da Vlada sastavi pravilnik o primenama), odbor za konsultovanje državnog Saveta bukvalno kaže da ne može da iznese pozitivno mišljenje o šemi koja se ispituje i naravno opširno iznosi sve motive u vezi toga.
Pogledajmo ukratko.
Državni Savet je pre svega podvukao mogućnost da administracija tj.Vlada ponovo uzme u obzir tekst pravilnika o primenama čak i što se tiče hitnih odluka koje proizilaze iz izveštaja o saradnji ujedinjene Konferencije na zasedanju od 10.decembra 2003.god.
Podsećam da je ujedinjena Konferencija državnih regija i autonomnih provincija zauzela opšti stav o pravilniku primena koji se odnosi na azil i koji je u suštini bio negativan. Sastojao se od serije razmatranja i modifika pravilnika o primenama koje je Vlada u jednom bloku odbila. Odbor za konsultovanje državnog Saveta u suštini potvrđuje kao validnima razmatranja koja su bila formulisana na Konferencija državnih regija i autonomnih provincija.
Stav državnog Saveta kaže da iz zapisnika koji je bio sastavljen na tom sastanku proizilazi da je predstavnik Vlade izneo nedostatak osnovnih normi koje bi trebale da opravdaju neke važne predloge o modifikama sadržanim u tekstu i obrađenim prilikom Koneferencije. Prema onome što kaže Vlada, neki predlozi sadržani u stavu Konferencije državnih regija i autonomnih provincija ne bi mogli da budu prihvaćeni zato što ne bi našli oslonac u državnom zakonu, i kao posledica toga, pošto se ne radi o materiji koja je već uređena zakonom, iste dopune se ne bi mogle dodatno primeniti i konkretizovati u pravilniku o primenama.
Ali ovako nešto, podvlači državni Savet, važi samo za neke predloge dok za druge predloge prepreke za eventulano prihvatanje ne postoje jer se podudaraju sa potrebama primena i dodatnih specifikacija principa stabilisanih Zakonom Bosi-Fini.
Državni Savet dakle sugeriše modifiku teksta sa posebnom pažnjom na poziciju zatražilaca i pre svega u saglasnosti sa uputstvima koja postoje u direktivi Evropske unije br.2003/9 od 27.januara 2003.god. koja se odnosi na minimalne standarde za osobe koji traže da im se prepozna status izbeglice. Kako bi sadržaj molbe bio jasniji, navode se analitički neke tačke koje traže adekvatna rešenja.
To je pre svega potreba da u pograničnim službama ili bar u lokalnim kvesturama postoje prevodioci koji govore jezik stranaca, zato što se u pravilniku o primenama ne vodi mnogo računa o tome garantovati prisutnost prevodioca bar za jezike koji su posebno prisutni među zatražiocima azila, vodeći računa o poreklu osoba koje poslednjih godina traže prepoznavanje statusa izbeglice.
Postoji mogućnost da bi informativne knjižice koje treba podeliti ovim osobama mogle da budu napisane na njihovim jezicima ali, iako bi knjižice koje sadrže informacije za zatražioce azila bile napisane na Italijanskom jeziku, a ne na jezicima koje se najviše koriste između onih koji traže da im se prepozna status izbeglice, informativni cilj bi naravno bio namerno izostavljen.
Pored toga se ističe potreba da bi izjavu, koju daje direktno zainteresovana osoba, trebalo dati u jednom primerku i toj osobi zato što se izjave koje se daju ne mogu direktno kontrolisati. U smislu da ako se zainteresovanoj osobi ne da kopija izjave, ne može se verifikovati šta je u stvari napisano. Dakle ne razume se na osnovu kojih izjava i okolnosti će odgovorna komisija da izvrši vrednovanje.
Zainteresovane osobe se zatim savetuju da navedu rezidencu maloletnika bez pratnje koja neće biti neki od Centara za identifikaciju i Centara za privremenu pomoć (CPT) kako bi im se zagarantovala posebna zaštita u saglasnosti sa onim što predviđa član 19 Direktive 2003/9 Evropske unije.
Savetuje se zatim da zatražioce koji imaju posebne potrebe, kao što su invalidi ili žrtve nasilja (kao što je predviđeno članom 20 prethodno citirane direktive), treba staviti u adekvatne stukture, pošto nisu dovoljni eventulani, posebni i diskretni interventi direktora centra. Drugim rečima, moraju da budu zagarantovane adekvatne mere koje se neće jednostavno smatrati eventualnima tamo gde je direktor centra unapred obavešten.
Između ostalog, što se tiče figure direktora Centra za identifikaciju, savetuje se konkretniji pregled profesionalnih dokumenata iste figure koja bi trebala da bude ne bilo koji javni radnik ili funkcioner “upecan slučajno”, možda na kraju karijere, nego jedna osoba koja ima profesionalne rekvizite i koja je pripremljena na ovom polju.
Predviđa se zatim i savetuje organizacija društvenog života u Centrima identifikacije što znači poštovati osobe, zato što se u aktulenim Centrima za privremeni boravak ili identifikaciju za zatražioce azila predviđaju ograničenja lične slobode koja se ne mogu prihvatiti van garancija člana 13 Ustava.
Ova Ustavna norma stabiliše da je lična sloboda neprikosnovena i može da bude podređena restrikcijama samo ako postoje mere pravne vlasti. Dakle, jedna od dve.
Ili se predviđa kontrola lične slobode pravnim putem ili se tako nešto ne bi trebalo predvideti u fazi čekanja na prepoznavanje statusa izbeglice i sve dok su osobe “na lečenju” u ovim centrima identifikacije; čak ni za određene sate.
Ponovo se podvlači da bi zatražioci azila trebali da budu obavezno privremeno upisani u nacionalnu Sanitarnu službu (SSN), kao što se to beskorisno savetovalo na Konferenciji državnih regija i autonomnih provincija.
Preporučuje se zatim uneti u tekst pravilnika o primenama predviđene garancije u korist zatražioca u momentu u kojem dobija poziv od teritorijalne Komisija. Pošto procedura pregledanja zahteva od strane Komisije za objekat ima prepoznavanje statusa koji podrazumeva kapacitet i prava, u svakom slučaju se zatražiocu garantuje na pozitivan način mogućnost odbrane povezane sa saslušanjem i pregledom njegovog zahteva. Na ovaj način se ističe predviđanje o eventulanoj pomoći osobe ili advokata od poverenja.
Nisu dosledna, dodaje se odmah posle, uz mehanizme zaštite zatražioca, predviđanja o specifičnoj moći predsednika teritorijalne Komisije da odluči da li ima osnova ponovo pregledati zahtev. U aktuelnom tekstu pravilnika o primenama, u materiji azila (još uve neslužbeno, jer je u fazi odobravanja i perfekcionisanja), se predviđa da bi zahtev za prepoznavanje statusa izbeglice mogao da se manifestuje kao neosnovana, ali se pre svega predviđa da bi u slučaju u kojem zainteresovani želi da podnese žalbu, radi ponovnog pregleda zahteva, predsednik teritorijalne Komisije (predsednik iste komisije koja je već odbila zahtev zato što ga je smatrala neosnovanim) mogao da odluči da li da preda ili ne preda žalbu centralnoj Komisiji vrednujući međutim unapred da li je žalba zasnovana na nečemu.
Drugim rečima, onaj ko je doneo ovakve odluke se pita da odluči čak i o žalbama koje su podnete protiv te iste odluke…što stvarno uliva nepoverenje sa objektivne tačke gledišta. S druge strane tekst državnog zakona ne predviđa ništa u vezi ovog pitanja. Državni zakon se ne može primeniti dodajući pretpostavku koju zakon ne predviđa i stvarajući mogućnost filtriranja od strane predsednika teritorijalne Komisije koja nikako nije predviđena zakonom i koja daje punomoć Vladi da prihvati primenske norme.
Opominje se dakle teritorijalna Komisija koja mora svakako da funkcioniše kao jedan perfektan kolegijum, kao organ kolegijuma po svim efektima. Drugim rečima nije dozvoljeno (i ovo su interpretativni principi koji postoje u našem pravnom uređenju) omogućiti funkcionisanje kolegijumskih organa putem jednog ili samo jedne grupe efektivnih članova. To znači da mere teritorijalne Komisije, kako bi bile validne, moraju da donesu svi efektivni članovi teritorijalne Komisije i ne mogu da ih donesu samo neke osobe ili samo jedna od njih.
Ovo je na žalost jedan ozbiljan problem zato što već sada pri funkcionisanju centralne Komisije za prepoznavanje statusa izbeglice postoji loša navika tj.navika da zahtev zainteresovane osobe pregleda (prilikom dobijanja poziva i posle dugogodišnjeg čekanja kao što je na žalost poznato) samo jedan član Komisije. Član Komisije, definisan kasnije kao referent, kada pregleda seriju slučajeva, iznosi svoje mišljenje. Ali se sve ovo odvija u odsustvu direktno zainteresovane osobe koja dakle ne može da replicira. Jasno je međutim da Komisija, kao kolegijum, radi samo na nekim merama, zato što je u suštini u momentu saslušanja zainteresovana osoba odsutna, pa tako direktno pregleda date izjave i pre svega odgovore na pitanja koja se postavljaju.
Sa ove tačke gledišta su u sudovima već izneti značaji ustavnosti protiv mera centralnih Komisija koje se prihvataju na osnovu pregleda koji vrši samo jedan član.
Poslednji savet, vrlo ozbiljan i kvalifikovan koji se još uvek nalazi u stavu državnog Saveta, se odnosi na situaciju onih koji podnose žalbu vrhovnom sudiji protiv odbijenog zahteva za prepoznavanje statusa izbeglice. U pravilniku o primenama je predviđeno da je moguće ovlastiti privremen boravak u Italiju onih koji su podneli žalbu protiv odluke Komisije. Nije dakle predviđen automatska veza.
Udruženje pravnih studija o doseljeništvu je već pod ovim profilom posmatralo kako tako jedna formulisana norma može da krši evropske Konvencije prava čoveka koja međutim garantuje osobi pravo na podnošenje žalbe. Jasno je međutim da bi u slučaju samo slučajnog i diskretnog ovlašćenja za boravak u Italiji osobe koja podnosi žalbu protiv odbijenog zahteva za prepoznavanje statusa izbeglice postojalo kršenje prethodno citirane evropske Konvencije.
Ali pre nego što se dođe do ovde, državni Savet već podvlači da predviđanja o ovlašćenju za ostanak u Italiji, pod uslovom da je podneta žalba, moraju da budu obogaćena – kao što je stabilisano na Konferenciji državnih regija i autonomnih provincija – raprezentacijama koje se odnose na lične motive rizika zbog neoštećenosti i slobode osobe nakon udaljavanja sa nacionalne teritorije i da prefekt navede bar pravila dozvoljavajući ili ne dozvoljavajući ostanak na teritoriji.
Na neki način državni Savet sugeriše koliko-toliko pregovaračku soluciju, tj.prividnu soluciju koja je prošla kroz problem garantovane zaštite osoba i pre svega poštujući Ženevsku Konvenciju koja zabranjuje deportovanje ili udaljavanje zatražilaca azila sa nacionalne teritorije sve dok se ne odluči o njihovim zahtevima zbog moguće perzekucije u zemlji porekla ili zbog rizika deportovanja u zemlju koja bi zatim ove osobe mogla da pošlaje u zemlju iz koje beža. Dakle u zemlju u kojoj bi ponovo bili progonjeni.
Stav državnog Saveta se zaključuje podvlačeći i tražeći, u vezi ovih stavova, suspendovanje stava i ponovo iznošenje problema tražeći dodatno utvrđivanje; Savet dakle suspenduje ovaj stav čekajući dopune i pojašnjenja Vlade.
Jasno je da se radi o udarcu ne političke, nego tehničke vrste za Vladu koji između ostalog zakon obavezno predviđa. Ne može se dakle tek tako zaobići. Videćemo naravno šta će Vlada preduzeti i koje će dopune doneti.