Kancelarija za upravu Kaznenog zatvora je objavila podatke koji govore o broju stranaca koji su odvedeni iz zatvora kako bi zatim bilo deportovani sa nacionalne teritorije, kao što je predviđeno Zakonom Bosi-Fini.
Ovo su podaci koji su iznešeni prilikom susreta koji se u Rimu održao između ministra Kasteli i predsednika Tribunala za nadzor. Na susretu su učestvovali i šef Upravnog odseka Kaznenog zatvora, Đovani Tinebra, njegov zamenik, Emilijo Di Soma, i direktor Službe za studije u upravnom odboru Kaznenog zatvora, Đovani Tamburino. Na sastanku je prisustvovao i odgovorni u nacionalnoj Direkciji za antimafiju, Pjerluiđi Vinja.
Prema onome što kažu podaci, od oktobra 2002.god. do 29.februara 2003.god. iz zatvora je odvedeno, kako bi bilo deportovano sa nacionalne teritorije, 1611 stranaca.
Iz podataka koje je predstavio upravni odsek Kaznenog zatvora se vidi upadljiva razlika između broja deportovanih stranaca koji su bili uhapšeni pre i posle stupanja na snagu Zakona Bosi-Fini (Zakon 189/2002).
Praktičan primer – Ako je u januaru 2002.god. oslobođeno, kako bi bilo deportovano, 20 stranaca, u januaru 2004.god. ih je bilo 85. Uopšteniji podaci govore da postoje mesečne kvote koje su, sve do stupanja na snagu Zakona Marteli, iznosile negde oko 20-25, najviše 30 osoba. Za razliku od toga, od oktobra 2002.god., broj stranaca koji su bili oslobođeni kako bi bili deportovani se stabilizovao i iznosio je najmanje 70, a najviše 120 osoba.
Ovi podaci, koji su kao i obično nejasni, se odnose na ukupan broj oslobođenih stranaca koji se zatim deportuju, a mogu se verifikovati sledeći slučajevi:
a) deportovanje koje se vrši posle zatvorske kazne kao sigurnosna mera – radi se o retkim slučajevima u kojima se, bukvalno prema onome što kaže presuda, sudija posle izdržane kazne odlučuje za sigurnosnu meru, tj.za deportovanje stranca sa državne teritorije;
b) deportovanje zatvorenika koji treba da izdrži kaznu ne duže od dve godine, mera na koju se odlučuje magistratura za nadzor;
c) deportovanje na koje se odlučuje pravna vlast kao kaznu za zamenu kazne za koju je predviđen zatvor manje od dve godine.
Poslednje dve pretpostavke su nove i predviđene su članom 16 Jedinstvenog teksta koji je uveden posle modifika Zakona Bosi-Fini. Uzeta je zatim u obzir pretpostavka o deportovanju koje bi trebalo da se izvrši kao administrativna kazna zbog kršenja Zakona o doseljeništvu.
Ovako komplikovani podaci ne pružaju mogućnost razlikovati pojedinačne razloge mera isključenja. Bilo bi interesantno videti koja je tačna kvota koja se odnosi posebno na član 16 Jedinstvenog teksta, dakle na nove uslove deportovanja predviđenih zakonom, kao alternativne zatvorske mere.
U jednoj od prethodnih emisija dali smo vest o odluci Kasacionog suda koji potvrđuje princip – koji se nadamo neće biti prihvaćen – po kojem alternativne zatvorske mere ne bi važile za tzv.klandestince jer ova odluka – koja predstavlja apsolutno jedini primer sa ove tačke gledišta –kaže da se prekršaj koji čini stranac u neregularnim uslovima konceptualno ne poklapa sa tzv.alternativnim zatvorskim merama. Ozbiljno sumnjamo u ovu odluku i videćemo da li će se magistratura povinovati ovoj interpretativnoj orjentaciji i pre svega da li će nadležna magistratura (odgovorna za primenu alternativnih mera) smatrati da treba da podnese prigovor o ustavnoj nelegitimnosti pod profilom nejednakosti u tretiranju što se tiče izdržavanja kazne i vaspitne funkcije kazne između državljana Italije, evropljana i stranaca koji legalno borave i stranaca koji više ne borave legalno.
Favorizovanje tajnog doseljeništva ka nekoj drugoj zemlji
Odluka, koju je 17.marta doneo sudija za preliminarno saslušanje Visokog suda u Torinu, doktorica Silvija Bersano Belđer, je ponovo iznela pred Ustvani sud pitanje o nelegitimnosti člana 12 stava 1 Jedinstvenog teksta o doseljeništvu, onako kako ga je modifikovao Zakon Bosi-Fini.
Ovaj član predviđa prekršaj kao što je favorizovanje tajnog doseljeništva i to ne samo u Italiji, nego i u drugim zemljama u kojima zainteresovana osoba nema državljanstvo. Drugim rečima, cilj modifike, koju je napravio Zakon Bosi-Fini, jeste kazniti i one koji direktno favorizuju tajni ulazak osoba u druge zemlje, tj.oni koji su u Italiji tzv.”veze” ili osobe koje favorizuje tajno doseljeništvo ka drugim evropskim ili “neevropskim” zemljama. Modifika koju je doneo Zakon Bosi-Fini je želela ne samo da spreči ativnosti koje su direktno povezane sa favoriozovanjem tajnog doseljeništva ka i u Italiji, nego i one koje se odnose na tranzit kroz Italiju ka drugim zemljama. Prihvaćena definicija se odnosi na bilo koji direktan akt pomaganja ileglanog ulaska osoba u neku drugu zemlju u kojoj osoba nema državljanstvo ili stalan boravak.
Prekršaj se u ovom slučaju kažnjava zatvorom do tri godine ili novčanom kaznom do 15 hiljada evra za svaku osobu.
Nova vrsta prekršaja je izazvala mnoge diskusije zato što je pored svega ovoga jako teško stabilizovati da li je ulazak u treću zemlju legalan ili ilegalan, ukoliko se obavezno moraju konsultovati normative koje važe u toj i toj zemlji (ili zemaljama). Ozbiljan problem je što se ne može sa apsolutnom sigurnošću znati da li će eventualne pripreme za izlazak iz Italije imati za cilj ulazak u neku određenu zemlju. Ako bi, teoretski gledano, ulazak u neku određenu zemlju i bio isplaniran, to ne bi značilo sa sigurnošću poznavati „maršutu“ i tranzit kroz druge zemlje. U svakom slučaju, nije uopšte lako pretpostaviti u koju se zemlju stranac uputio.
Sudija za preliminarna saslušanja Visokog suda u Torinu se pozabavio jednim od mnogih slučajeva koji govore o trgovini tzv.klandestincima. U ovom slučaju se radilo o gospodinu koji je povezao neke osobe (već prisutne u Italiji u neregularnim uslovima) sa tzv.vezom. Radilo se izgleda o sasvim slučajnom povezivanju kako bi se – i to ne iz koristi – organizovao put ovim osobama. Sudija se normalno pita da li ova norma poštuje principe našeg uređenja, posebno Ustava, od momenta kada se radi o kaznenoj normi “na belo”, tj.normi koja predviđa kažnjavanje ponašanja koje nije tačno definisano. Krši se dakle princip tačnosti kaznenog zakona koji je utvrđen članom 25 Ustava: “Niko ne može biti kažnjen za nešto što po zakonu nije predviđeno kao prekršaj.”
Dakle, predvideti kazne za činjenice koje nisu specijalno definisane ili definitivne, je suprotno Ustavu. Ovo je ono što je istakao sudija u Torinu smatrajući da eventulana i „buduća“ ilegalnost, koja se odnosi na direktnu aktivnost organizovanja tajnog doseljeništva, ne rekonstruiše tačno normativu koja se svaki put kršila (pošto se radi o normativi koja u Italiji kažnjava ilegalno imigriranje, ali ne i ilegalno emigriranje). Trebalo bi se dakle pozvati svaki put na normative koje važe u drugim zemljama, ali ni to ne bi pomoglo individuiranju prekršaja. Ovo je dakle jedan ozbiljan problem. I ne samo to.
Pređimo na praktičniji i „češći“ aspekt koji bi mogao da uzme u obzir interpretaciju sudije iz Torina. Ako bi do toga došlo, postojala bi mogućnost sankcionisati – dakle kazniti zatvorom – osobu koja pruža bilo koju formu pomoći doseljeniku koji u Italiji boravi u neregularnim uslovima, a želi da se vrati u svoju zemlju.
Sve u svemu, biće optuženi (za favorizovanje tajnog doseljeništva ka trećoj zemlji) svi oni koji na primer prate prijatelja ili rođaka u zemlju porekla, ali koji međutim mora obavezno da prođe kroz neku treću zemlju.
Praktičan primer – Osoba koja se iz Italije vraća u Moldaviju ili Rumuniju mora obavezno da prođe kroz Austriju, Mađarsku itd. U ovom slučaju se favorizovanje tajnog doseljeništva u Italiji kažnjava jer smo već obavešteni o podnešenim prijavama i kaznenim procedurama. Situacija je sledeća: ako osobu, koja je na auto-putu i ide u pravcu prelaza Travizijo kako bi ispratila prijatelja koji ide u Moldaviju, zaustavi milicija koja – jednostavno utvrdi da putnik nema redovnu boravišnu dozvolu – vozaču se može zapisati prijava o favorizovanju tajnog doseljeništva i može da rizikuje zatvor do tri godine i novčanu kaznu do 15 hiljada evra za svaku osobu. Može da se desi da neka osoba pokupi auto-stopera ako ide u istom pravcu, ali bi teoretski trebali da znamo da je ovo rizik kojem se izlažu osobe koje „kupe“ auto-stopere.
Ostaje da se zapitamo šta se dešava u slučaju u kojem osoba želi da napusti Italiju i ne putuje kopnom, nego morem. U tom slučaju bi se osobi, koja ne zna koja joj je destinacija, a nalazi se u međunarodnim vodama, mogla zapisati slična prijava jer se ne zna u koju zemlju ide.
Intrepretacija koju je predložio sudija u Torinu – podvlačeći potencijalno kršenje ustavnih principa – bi mogla da bude jedna vrsta odbrane. Nadamo se da se radi o odbrani i da Ustavni sud smatra ovaj postupak očigledno ilegalnim zato što se u sličnim kaznenim procedurama može naići i na slične motive.
Stari Rimljani su nekada govorili: “Podignimo zlatne mostove neprijatelju koji beži…”, a danas se osobe koje pokušavaju da se vrate u svoju zemlju (imajući možda u džepu ovlašćenje provincijske Direkcije rada za prihvatanje u nekom italijanskom preduzeću na osnovu doseljeničkih kvoti) izlažu riziku da budu deportovane ne samo iz Italije, nego i iz treće zemlje kroz koju moraju da prođu kako bi došli do svoje zemlje. Ovom riziku se izlažu i oni koji se zateknu zajedno sa osobom.
Ponovićemo da se ovome riziku ne izlažu toliko osobe koje se bave ovim „aktivnostima“ u nekoj drugoj zemlji, nego osobe koje tako nešto rade u Italiji, tj.favorizuju „tajni“ ulazak ili prolazak osoba kroz Italiju, ali i druge zemlje, kako bi iste stigle do svoje zemlje.
Pojam “direktan akt favorizovanja tajnog ulaska” podrazumeva čitavu seriju ponašanja. Teoretski gledano, čak bi i plaćanje putne karte strancu koji nema boravišnu dozvolu moglo da se smatra aktom favorizovanja zato što se na taj tačin pomaže strancu da prođe kroz treću zemlju, što drugačije ne bi mogao da učini jer nema novac. Sve to još samo otežava situaciju. Ne kažnjavaju se samo tzv.passeurs – tj.oni koji se iz koristi bave ilegalnom trgovinom ljudi – zato što član 12 stav 1 Jedinstvenog teksta o doseljeništvu kaže da bi ovom aktivnošću mogla baviti i osoba ne izvlačeći bilo kakvu korist..
U slučaju koji je iznešen sudu u Torinu se radilo o osobi koja nije zaradila, niti je imala nameru da zarađuje na svojim poznanicima. Sama činjenica što ih je povezala sa tzv.”vezom” smatra se direktnim favorizovanjem tajnog ulaska u neku drugu zemlju i to je dovoljan motiv, kako kaže norma, za pokretanjem krivičnog postupka (iako osoba nije imala nameru da izvuče korist niti da načini prekršaj).