Što se opšteg pitanja tiče, tj.mogućnosti radnika “ekstrakomunitarca” da se preseli u neku drugu evropsku zemlju kako bi radio, ne tražeći nova ovlašćenja, aktuelno nije predviđena. “Ekstrakomunitarac” koji ima redovnu boravišnu dozvolu za rad u Italiji istu dozvolu može da iskoristi samo kako bi radio u Italiji.
Činjenica imati već redovan boravak u Italiji ne predstavlja uslov više ili prednost ići na rad u druge zemlje EZ.
Radna boravišna dozvola, koja se može obnavljati u Italiji, aktuelno može da se koristi kao neka vrsta “turističke ulazne vize”, u smislu da stranac ovlašćen za boravak iz radnih motiva u jednoj od zemalja koje su potpisale Šengenski sporazum može da ode u druge zemlje (koje poštuju ovaj sporazum), a da ne vadi ulaznu vizu za turizam.
Drugačije rečeno, imati boravišnu dozvolu u jednoj od zemalja koje su potpisale Šengenski sporazum znači biti ovlašćen za kratki boravak, uglavnom kao turisti, nemajući pravo na vršenje radne aktivnosti. To ne znači da osoba mora da poštuje norme u materiji ulaska i boravka u raznim zemljama, dakle da se prijavi čim uđe u neku zemlju.
Italijanska boravišna dozvola se ne može iskoristiti kako bi se radilo u nekoj evropskoj zemlji, niti tako nešto predstavlja prednost kako bi se olakšalo zapošljavanje u drugim evropskim zemljama.
U svakom slučaju, predviđena je sledeća solucija, tj.jedna vrsta slobodnog kretanja po Evropi za strance koji legalno borave. Ova mogućnost je predviđena direktivom koja je odobrena u novembru 2003.god. i namenjena je “ekstrakomunitarcima” koji borave duže vreme.
Ova direktiva kaže da će “ekstrakomunitarci”, koji imaju boravišnu dozvolu koja traje duže vreme (što se može izjednačiti sa boravišnom kartom), imati mogućnost da se kreću i stabilišu u drugim evropskim zemljama kako bi vršili redovnu radnu aktivnost, ne morajući da podnesu novi zahtev za doseljenike (kao da prvi put napuštaju svoju zemlju).
Direktiva, koja je namenjena osobama koje u Italiji borave već duže vreme, će stupiti na snagu u junu 2005.god. Za sada je to programska norma koja će nametnuti sudijama u Italiji (ali i u drugim evropskim zemaljama) da prihvate novu formu slobode kretanja koja još uvek nije operativna.
Osoba koja nam je postavila pitanje je udata za italijana. To znači da ona ima sva opšta prava tj.pravo da bude tretirana kao evropska državljanka po svim efektima, ali samo pod uslovom da se slobodno kreće zajedno sa osobom koja joj je prenela ovo pravo. Drugačije rečeno, ovo pravo joj je prepoznato – zakonom – samo ako i ukoliko zainteresovana osoba – strankinja koja se udala za italijana – putuje zajedno sa mužem.
Samo ako dva supružnika putuju zajedno, mogu oboje da se smatraju evropskim državljanima. Suprotno tome – sve dok se ne izjasni Sud pravde koji prepoznaje ovo pravo – ova gospođa ne bi mogla da se smatra evropskom državljankom i morala bi da sačeka stupanje na snagu evropske direktive koja se odnosi na osobe koje u Italiji borave već duže vreme.