Odgovor – Kao što znamo postojanje sudske kazne i mere isključenja iz zemlje, ne uzimajući u obzir minimalnu težinu prekršaja za koji je bio osuđen, prema normi o regulisanju isključuje mogućnost izdavanja dozvole za boravak. U stvari, zahtev za regulisanje mu je odbijen.
Pored razmatranja koja se mogu napraviti u vezi odluka koje je doneo sudija kako bi isključio takve subjekte iz procedure regulisanja ne dozvoljavajući vrednovanje slučaja po slučaj, ovaj gospodin nas pita:
– koje su mu mogućnosti da se vrati u Italiju
– da li je istina da postoji uslov od deset godina posle kojih se može ponovo ući u Italiju i pita nas
– od kada bi trebao da se računa ovaj period od deset godina koji se između ostalog ne odnosi samo na mogućnost ulaska u Italiju nego, prema Šengenskom sporazumu, i u sve ostale zemlje EZ.
Nije teško odgovoriti na ovo pitanje što se tiče dana od kada počinju da se računaju deset godina. Period od deset godina počinje sigurno da se računa od momenta kada je zainteresovani napustio teritoriju, a datum se može videti u pečatu koji je udaren u pasošu pri izlasku iz zemlje.
Što se ulaska u zemlju pre isteka deset godina predviđenih zakonom tiče, trebalo bi videti da li je isključenje izrečeno posle stupanja na snagu Zakona Bossi-Fini – koji je produžio period zabrane sa 5 na 10 godina – ili je isključenje izdato pre ovog zakona.
Ako je isključenje izdato pre, moramo da smatramo da period zabrane ulaska u Italiju iznosi 5 godina jer novi zakon nema retroaktivnu moć. Drugim rečima, najkorektnija interpretacija Zakona Bossi-Fini smatra da mera isključenja predviđa zabranu ulaska na 10 godina samo ako je izdata na osnovu novog zakona.
Drugačija je stvar ako je mera isključenja izdata na osnovu starog zakona, jer tada termin zabrane ulaska u zemlju predviđa 5 godina što je termin predviđen zakonskim dekretom 286/1998.
U svakom slučaju, mogućnost ponovnog ulaska pre isteka termina od 5 ili 10 godina je stvar koju diskretno vrednuje unutrašnje ministarstvo. Član 13 stav 13 predviđa mogućnost podnošenja zahteva za specijalno ovlašćenje unutrašnjem ministartsvu kako bi se dozvolio ulazak ukidajući period zabrane predviđen zakonom.
Radi se o visoko diskretnoj meri, jer odgovor u odnosu na takav zahtev ne predstavlja obavezan akt i pre svega akt s ograničenjima, u smislu da odgovorno lice može da dā i negativan i ne mora da iznese posebna opravdanja, jer vrednuje samo okolnosti.
Sa praktične tačke gledišta, mogućnost vrednovanja je uslovljena činjenicom što zainteresovana osoba nije prisutna u Italiji. Drugim rečima, zahtev za specijalno ovalšćenje treba predati italijanskom konzulatskom predstavništvu u zemelji porekla baš zato što lično prezentovanje zainteresovane osobe u ambasadi zajedno sa zahtevom potvrđuje da je zainteresovani ispoštovao meru isključenja. Drugim rečima, zahtev se može uzeti u obzir samo ako se stranac već nalazi u inostranstvu, a ne u Italiji. Zahtev predat italijanskom konzulatskom predstavništvu kasnije ministarstvo spoljnih poslova predaje unutrašnjem ministartsvu koje će ga diskretno pregledati.
Moramo da kažemo da mogućnost prihvatanja takvog zahteva – tj.ovlašćenja za prevremen povratak u Italiju – nije velika ako ne postoje osobe od poverenja u Italiji.
Veću mogućnost uspeha imaju zahtevi ove vrste ako članovi porodice već redovno borave u Italiji. Jedan od tipičnih primera jeste onaj gde stranac koji traži da bude ovlašćen da uđe u Italiju putem specijalnog ovlašćenja izjavljuje da u Italiji već ima ženu i decu koja redovno borave i raspolažu stanom i svim dokumentima predviđenim za spajanje sa porodicom.
U ovakvim slučajevima savetujemo zainteresovane da ukrste dve pratike: onu koja se odnosi na ovlašćenje za spajanje sa porodicom i onu koja se odnosi na specijalno ovlašćenje radi ulaska u Italiju koju treba predati italijanskoj ambasad. Zainteresovani bi dakle mogao da preda specijalan zahtev iznoseći da je žena već predala kvesturi zahtev za spajanje sa porodicom, a žena bi od službe za doseljenike mogla da zatraži da isto skrene pažnju unutrašnjem ministarstvu o specijalnom zahtevu koji je predat dodajući kopiju već predatog zahteva italijanskom konzulatskom predstavništvu.
Na ovaj način dve pratike se na neki način ukrštaju i odluka o jednoj utiče na odluku o drugoj. Jasno je da bi zahtev za spajanje sa porodicom trebao da se odbije jer postoji verifika da je u odnosu na zainteresovanog člana porodice bila izrečena mera isključenja. U svakom slučaju specifikujući da je pregled zahteva za specijalno ovlašćenje nerešen, moglo bi se formalno zatražiti (uz napomenu sadržanu u zahtevu za spajanje sa porodicom) suspendovanje odluke kvesture sve do ishoda odluke unutrašnjeg ministarstva o zahtevu za specijalno ovlašćenje.
Osim toga administrativna praksa koja je sve do sada primenjivana predviđa da unutrašnje ministarstvo pre nego što odgovori na zahtev koji je zainteresovani predao italijanskoj ambasadi zatraži mišljenje odgovorne kvesture (obično je to kvestura u kojoj je zabeležena mera isključenja).
Mogla bi da se smatra odgovornom u davanju mišljenja čak i kvestura mesta gde je predat zahtev za spajanje sa porodicom zato što će u zahtevu za specijalno ovlašćenje biti shodno izneti da se u isto vreme u odgovornoj kvesturi pokreće procedura za ovlašćeno spajanje sa porodicom.
Vrlo često, pre svega ako odgovorna kvestura posle pregledanja ostalih dokumenata za zahtev za spajanje sa porodicom da pozitivno mišljenje, ministarstvo izdaje specijalno ovlašćenje, ali uz birokratsko vreme koje možete i sami da zamislite.
Javna administracija ne žuri da odgovori na ove pratike iako znamo da iza iste stoje osećanja, porodica i maloletna deca koja su od velike važnosti.
Oni koji su zainteresovani da prodube ovaj argument i pre svega oni koji su zainteresovani sa se suoče sa sličnim problemom mogu da konsultuju naš sito Internet gde mogu da pronađu schemu zahteva za specijalno ovlašćenje uz pozivanje na svaki pojedinačni slučaj.