Mogućnost stranaca koji regularno borave da učestvuju na javnim konkursima, dakle da se kandiduju za radno mesto u javnim institucijama pod istim uslovima kao i svi “evropski” državljani, još uvek nije prepoznata: državljani koji dolaze iz zemalja koje ne pripadaju EU se susreću sa mnogim problemima što se tiče učestvovanja na javnim konkursima zato što se skoro na svim konkursima za mesto u javnim preduzećima, lokalnim ustanovama ili drugim institucijama iznosi da je neophodno imati italijansko državljanstvo ili državljanstvo neke druge zemlje koja je deo EU.
Već smo govorili o odlukama pravnih vlasti (Regionalni administrativni Tribunal Ligurije, Apelacioni sud Firence, Vrhovni sud Đenove) koje su prihvatile interpretaciju po kojoj Jedinstveni tekst o doseljeništvu u Članu 2, koji sankcioniše princip pune jednakosti u civilnoj materiji i isti tretman radnika, podrazumeva pravo na konkurisanje za radno mesto u javnim institucijama.
Uprkos ovim odlukama – koje su objavljivane u sedištima pri zaključivanju konkursa ili šta više organizujući civilne akcije protiv diskriminacije obraćajući se istražnom sudiji koji će utvrditi diskriminaciju administracija koje su isključile osobe sa konkursa – mnoge administracije su sve do danas ostale ubeđene da je neophodno imati italijansko državljanstvo. Ovome se dodao i spis koji je 28.septembra 2004.god. izdao odsek za javne funkcije predsedništva ministara koji potvrđuje da osoba koja želi da se zaposli u javnom sektoru mora neophodno da ima italijansko ili državljanstvo neke druge zemlje koja je deo EU.
Sa pravne tačke gledišta je ispravno podsetiti da je spis jedan unutrašnji akt javne administracije koji nema vrednost zakona niti može autentično da interpretira zakon: naš Ustav kaže da je Vrhovni sud odgovoran organ koji odlučuje o korektnoj interpretaciji i primeni zakona tako da država i lokalne administracije moraju da ispoštuju ovaj zakon.