Odgovor – Ovi “atipični” ugovori su u stvari ugovori za zavisna rad ali postoji jedna razlika: radi se o ugovorima koji imaju posebne karakteristike što se tiče veće fleksibilnosti korišćenja ili mogućnosti zapošljavanja kod različitih subjekata, kao u slučaju privremenog rada ili ugovora “po potrebi”, izuzev ugovora o saradnji na projektu koji se pravno definišu kao ugovori za samostalan rad.
Pošto stranci koji dolaze iz zemalja koje ne pripadaju EU i koji imaju studentske dozvole za boravak mogu da vrše aktivnost zavisnog rada ne postoji nikakvo ograničenje što se tiče mogućnosti korišćenja tzv.ugovora za “atipičan“ rad.
Jedino ograničenje koje zakon postavlja studentima – tj.onima koji imaju studentsku dozvolu za boravak – jeste da ne mogu da rade više od 1040 sati u godini. Radi se o vremenskom ograničenju koje se poklapa sa radnom aktivnošću od pola dana u toku godine ili o tzv.polu-radnom vremenu što znači raditi tri dana u nedelji i dva dana ne ili raditi samo nekoliko meseci u godini. Važno je da se ispoštuju 1040 sati u godini.
Što se promene boravišne dozvole tiče, kvestura kaže da prvo treba sačekati izdavanje studentske dozvole za boravak koja se obnavlja pa tek onda predati zahtev za promenu dozvole.
Ako dokumenti za promenu studentske u porodičnu dozvolu za boravak već postoje ne vidim zašto se zahtev za promenu dozvole ne bi odmah prihvatio. Državljanka Japana udata za državljanina Italije ima pravo da bude tretirana bar kao “evropska” državljanka i ima dakle pravo da boravi i radi u Italiji.
Nije neophodno, tj.ne bi trebalo da bude neophodno ovlašćenje kvesture zato što ovo pravo proizilazi direktno iz zakona i normi o opštem pravu.
Pod “atipičnim” radnim ugovorima se podrazumevaju ugovori o saradnji na projektu ili privremeni poslovi. Ugovor o saradnji na projektu je jedna forma samostalnog ugovora dok tzv.privremni posao nije ništa drugo no zavisan rad koji se sastoji iz brojnih mikro-radnih ugovora koji se skalapaju na kratko vreme, a mogu da ih sklope samo određene agencije za privremeni rad koje su ovlašćene za tako nešto. U našem slučaju zainteresovana osoba bi imala pravo da vrši aktivnost zavisnog tipa bilo koje vrste, podrazumevajući tu i aktivnosti privremenog rada i samostalnog rada pošto se, kao što smo već rekli, radi o supružnici jednog “evropskog” državljanina koja može da iskoristi ovo pravo ne samo u Italiji, nego u bilo kojoj drugoj zemlji EU.
Što se mogućnosti rada, dok se ima samo priznanica o zahtevu za obnovu boravišne karte, tiče možemo da kažemo da je u toku obnove boravišne dozvole moguće nastaviti sa već postojećim radnim odnosem kao i što je moguće stupiti u novi radni odnos bez da tako nešto izloži davaoca posla ili i samog radnika riziku bilo koje vrste. Radi se o legalnoj aktivnosti koja je potpuno priznata zakonom.
U našem slučaju se, ponavljam, radi o državljanki koja se mora smatrati evropskom državljankom koja ne mora da vada bilo kakvo ovlašćenje.
Ova osoba može šta više da radi čak i u toku obnove boravišne dozvole, ali vrlo često kvesture ili radnici na šalterima koji nisu baš najbolje obavešteni nastavljaju da negiraju ovo pravo.
Ako kvestura smatra da je tako nešto ilegalno može samo da prijavi slučaj pravnim valstima i da podnese tužbu.