Reći ću ukratko nešto o Zakonu Bosi-Fini i o novinama koje je isti zakon uveo verovatno kako bi još više istakao kako je pravo na glasanje važna stvar i kako se bez ovog prava teško u aktuelnoj pravnoj slici možemo nadati efektivnoj integraciji, termin koji je dvosmislen i anticipiran.
Podsećamo da su u toku pripremnih radova na Zakonu Turko-Napolitano, kada se govorilo o posebnom elementu novog zakona, tj.pravu na glasanje, mnogi stranci koji već godinama žive u Italiji ovako prokomentarisali predlog: “Nije loša ova stvar sa pravom na glasanje, ali bi mi više voleli da nam italijanska Vlada pruži mogućnost da imamo stan ili ostala prava koja “negiraju.” Zaista je teško zamisliti da stranac koji se, iako već godinama živi u Italiji i uspeo je da se “snađe” sa ekonomske i društvene tačke gledišta, može realno osetiti deo ovog društva koje međutim sistematično gazi njegovih prava.
Italijansko državljanstvo
S druge strane, solucija za pravo na glasanje koja nameće dobijanje italijanskog državljanstva na osnovu kojeg će osoba moći da glasa kao i svi ostali nije adekvatna mera. Vreme čekanja kako pre tako i posle predavanja zahteva je udvostručeno – statistički gledano prosečno vreme koje je potrebno za prihvatanje zahteva za državljanstvo, čak i u slučajevima u kojima je to pravo obavezno (kao u slučaju stupanja u brak sa državljaninom/kom Italije), je tri godine.
Drugi aspekat koji treba podvući jeste da Unutrašnje ministarstvo ne objavljuje kompletne podatke o državljanstvu, nego samo kaže koliko je stranaca dobilo državljanstvo, ali ne kaže koliko ih je stranaca zatražilo; bilo bi interesantno videti, u naučnim terminima, o kojem se odnosu radi. Činjenica što na žalost postoje samo pretpostavke u vezi ove teme samo potvrđuje nečiju komotnost. Mreža advokata, kojoj pripadam, i Udruženje Pravnih Studija za Doseljeništvo dosta široko posmatraju ovaj fenomen pa tako – ne praveći poređenje sa dokumentovanim naučnim podacima – mogu da kažem da se većina zahteva za državljanstvo odbija, iako ih podnose najnormalnije osobe koje su već godinama u Italiji (i doprinose bogatstvu i kulturi ove zemlje). Zahtevi se odbijaju na isti način već godinama: obično putem odštampanog formulara u kojem se uvek navode iste motive koje bih i ja mogao napamet da izrecitujem. Pored toga bilo bi još interesantnije videti etnički ili nacionalni sastav subjekata kojima su zahtevi odbijeni i onih čiji su zahtevi prihvaćeni zato što smatram da se i ovde, uprkos nedostatku verodostojnih podataka, mogu podneti izjave o tome na primer kako se, posebno poslednjih godina, baš od pripadnika arapsko-muslimanske kulture i vere procentulano prihvata znatno manje zahteva u odnosu na ostale tzv.”evropske” državljane.
Vraćamo se sada da govorimo o bilansu Zakona Bosi-Fini i govorimo samo o uvedenim novinama navodeći ih po njihovoj “slabosti”.
Pravo na azil
Što se prava na azil tiče, svedoci smo ukidanja osnovnih principa ovoga prava, tj.“seckanja” uz pomoć teritorijalnih Komisija koje će morati da pregledaju zahteve uz proceduru koju norma definiše kao ubrzanu, ali koju jednostavnije možemo definisati kao ofrlju, dajući samo nekoliko dana ovim komisijama da odluče o životu ili smrti ovih osoba predviđajući između ostalog da, osobe koje su podnele zahteve, liše slobode. Postoje zemlje koje biraju finije solucije. U Švedskoj se na primer osoba ne može lišiti slobode, ali su centri za identifikaciju i zatražioce azila mesta iz kojih se može izaći, ali kako bi bili hrana za vukove, jer su ova mesta udaljena nekoliko stotina kilometara od naseljenih mesta. To su dobro snabdevena i komotna mesta gde su osobe formalno slobodne, ali su to i opasna mesta za osobe koje žele da ih napuste .
Norme koje su modifikovale pravo na azil će se zauzeti – i to mogu da zagarantujem – da cenzurišu ustavnu nelegitimnost koja je već iznešena pred sud i da cenzurišu nelegitimnost pod profilom kršenja evropske Konvencije prava čoveka.
Privremeni prihvatni centri
Postojali su već sa prethodnim zakonom, ali je Zakonom Bosi-Fini boravak u ovim centrima udvostručen što se trajanja tiče, prelazeći sa 30 na 60 dana i pre svega je uveden mehanizam momentalnog deportovanja iz zemlje i krivično terećenje onih koji ne ispoštuju mere deportovanja. Na italijanskoj teritoriji se još uvek nije formalizovao prekršaj tajnog boravka, ali se formalizovao prekršaj za nepoštovanje opomene radi napuštanja italijanske teritorije. Simpatična stvar je što se često verifikuje da se ova opomena koristi ne toliko zato što ne postoji mogućnost izvršiti deportovanje, nego jednostavno zato što je to najkomotniji sistem odvesti stranca iz zemlje, u smislu oduzeti mu prava i mogućnost da dobije pomoć bilo koje vrste, podrazumevajući tu i prvu pomoć.
Udruženje Pravnih Studija za Doseljeništvo ima jedinstven stav što se privremenih prihvatnih centara tiče: protivi se ovim centima jer ih smatra beskorisnima. Ispitivanje, koje je nedavno u svim privremenim prihvatnim centrima izvršilo udruženje “Doktori bez granica”, je pokazalo da se većina zatvorenika, posle maksimalno predviđenog perioda boravka u centrima, pušta na slobodu, ne odvodi do granice i ostaje u Italiji. Šta više se boravak u prihvatnim centrima koristi kao produženje zatvorske kazne: osobe koje izdrže kaznu i za koje bi trebalo nekoliko godina kako bi se isplanirao let i izdavanje dokumenata od strane konzulatskih predstvaništava se pak odvode na produžen zatvor u privremene prihvatne centre kako bi zatim, kao i u većini slučajeva, bile puštene na slobodu. Kada međutim postoje tehničke mogućnosti za izvršenje deportovanja, privremeni prihvatni centar ne služi apsolutno ničemu. Deportovanje se može u stvari izvršiti ne lišavajući osobu lične slobode.
Potrebno je vratiti se mnogo godina unazad kako bi se u italijanskom, ali i zakonu drugih zemalja, pronašle restriktivne mere lične slobode koje nisu povezane sa kriminalom: potrebno je vratiti se na mere zatvora zbog dugova – koje su na svu sreću davno postojale – kako bi se u pravnom uređenju pronašla činjenica koja predstavlja prekršaj i predviđa ograničavanje lične slobode.
Dekret odliva
Pored ukidanja poznatog sistema sponzorisanja – koji je bio jedini sistem koji je funkcionisao radi regularanog ulaska – u pravilniku doseljeničkih odliva se istaklo licemerstvo osoba koje se pretvaraju da misle da će stranac, koji želi regularno da uđe u Italiju kako bi radio, moći da pronađe iz svoje zemlje davaoca posla Italijana koji bi teoretski trebao da ga iako ga nikada nije ni video ni upoznao i koji bi zatim trebao da dobije ovlašćenje za ulazak. Realno znamo da su skoro svi – kažem 99% zato što sam nepopravljivi optimista – koji su ušli putem sistema kvota već boravili ovde kao klandestinci i imali su sreću da pronađu ozbiljnog, hrabrog i vrlo strpljivog davaoca posla koji je započeo ovu komplikovanu birokrstaku proceduru ulaska.
Novina u vezi doseljeničkih odliva je ta da je pre stupanja na snagu Zakona Bosi-Fini bilo moguće predati zahtev početkom godine, a sada postoji vrsta igre na sreću i trke ko prvi dođe pošto se ne zna kada će dekret biti objavljen.
Prema onome što kaže Zakon Bosi-Fini, zahtev se može predati samo onog dana kada se objavljuje dekret odliva. Tako se trci ko stigne prvi, koja već postoji, dodaje trka ko stigne prvi nakon objave dekreta u Službenin Novinama. Postoje dakle “dobro informisane” osobe koje uspevaju da “pogode” datum objavljivanja dekreta i odnesu svoj paket papira koji naravno skupo prodaju savetnici i spletkaroši osobama koje traže način da regulišu svoj boravak u Italiji zato što je ovo faktički jedina forma regulisanja, iako kao “kroz igline uši”. Sve ovo naravno dovodi do neregularnosti, izaziva kršenje zakona, ne plaćanje doprinosa i na kraju do siromaštva.
Boravišni ugovor
Vrlo bitan element Zakona Bosi-Fini je međutim boravišni ugovor. U toku izborne kampanje, pre prihvatanja Zakona Bosi-Fini, boravišni ugovor se koristio kao slogan kako bi se reklo “Stranac neće moći da boravi u Italiji ni minut više od onoga koliko mu traje radni ugovor.” Na svu sreću postoje Međunarodne konvencije koje poštuje i Italija i koje su posebno zaštićene našim uređenjem što se tiče pravnih uslova stranaca, u smislu da Ustav obavezuje italijansko uređenje da ispoštuje Međunarodne konvencije što se pravnih uslova stranaca tiče.
Međunarodne norme su sprečile ekstremne posledice ovog slogana i nastavljaju dakle da važe garancije za one koji dolaze nezaposleni da jedno vreme zadrže dozvolu za boravak i traže novo zaposlenje. Ovo “jedno vreme” je međutim skraćeno sa godinu dana na šest meseci, koji nisu mnogi od momenta kada je dobar deo ovih šest meseci prošao čekajući na izdavanje dozvole za boravak. Kada stranac ode da podigne dozvolu za boravak, koja mu se izdaje radi traženja posla, otkriva da je ovo vreme bukvalno prošlo jer se datum početka važenja dozvole ne poklapa sa danom izdavanja dozvole, nego sa danom kada je zahtev predat.
Ugovor između ostalog predviđa da će svaki put, kada se bude menjao davalac posla (mislimo da su radnici doseljenici faktički osuđeni da rade u najmarginalnijim sektorima radnog tržišta, pa su samim tim u većini slučajeva i njihovi ugovori privremeni), biti potrebno sklopiti novi ugovor o boravku – možemo samo da zamislimo gužvu u prefekturi kojoj nema dovoljno sredstava i personala zato što je donešen zakon sa nultim fininsiranjem – i radnik će morati da dokaže da raspolaže ne samo stanom, nego komfornim stanom, za koji je odgovorna tehnička služba opštine izdala potvrdu u kojoj se kaže da su ispoštovani parametri stabilisani regionalnim zakonima u materiji javne rezidentne gradnje.
Svi međutim znamo da su ovi parametri bili prihvaćeni kao znak uobičajenog optimizma italijanskog zakonodavstva, fiksirajući ciljeve koje bi trebalo, a koji nikada nisu bili postignuti.
Većina osoba koje su dobile stanove žive u stanovima koji ne poštuju ove standarde, jer je zatražilaca puno, a stanova malo.
Sada se tamo gde ni država ni odgovorne javne službe nisu uspeli da ispoštuju ove standarde kako bi dale stan osobama koje će zatim svakako plaćati kiriju predviđa da doseljenik – subjekat koji ima ozbiljnih problema sa pronalaženjem stana – ne samo da mora da pronađe stan, nego se zbog toga mora obratiti privatnom tržištu na kojem bi stanovi, ako bi morali da poštuju standarde, iznosili minimalno njegovu mesečnu platu. Ovo je zaista suludo.
Ne treba donositi zakon koji menja stvarnost, nego zakon koji se privikava stvarnosti. Možemo samo da pretpostavimo da će u ovakvoj situaciji tržište lažnih dokumenta da “ojača”.
Primer “Kuće Eliza”
Čuven primer – koji je trajao godinama – je bivša štavionica iz Arcinjana (Vi) gde je živelo 500 osoba koje su imale redovnu dozvolu za boravak, radile su u regoli, plaćale su doprinose i službeno su, kada se pojavljivala kvestura svake nedelje radi kontrole, pokazivale dozvolu za boravak u kojoj je naravno bila unešena druga adresa. Kvestura se naravno pretvarala da ne zna da su ove osobe faktički bile primorane da dokumentuju lažnu adresu kako bi mogle da obnove dozvolu za boravak. Sada će ovaj mehanizam stambenih potvrda podhraniti logike iskorišćavanja i oteraće naravno u tajni boravak osobe čija je jedina greška što su siromašne i što ne mogu da si priušte, kao mnogi Italijani, komforan nego običan stan.
Spajanje sa pordicom
Zakon Bosi-Fini je znatno umanjio pravo spajanja sa porodicom i to ne samo što se subjekata koji nisu nosioci ovog prava tiče, nego je ovo pravo još više “pogaženo” u praksi.
Vreme koje je potrebno za izdavanje vize za spajanje sa porodicom je skandalozno i ne može se tolerisati, pa mora da bude jasno da u momentu u kojem se stranac zainteresovan za spajanje sa porodicom prezentuje italijanskoj ambasadi mora već da ima sve dokumente, overene i prekontrolisane i da je već snimljen, a ulazna viza bi mogla da se izda odmah neposredno posle toga. Upkos tome, čeka se godinama, a poznata italijanska ambasada u Kazablanci (Maroko) je zatvorena već nekoliko meseci i na vratima je zakačen natpis “Nemojte više podnositi zahteve za ulaznu vizu radi spajanja sa porodicom jer još uvek pregledamo zahteve koji su predati pre tri godine.”
Manje prava za sve
Jasno je da sve ovo dovodi do tajnog boravka, zato što jedna osoba ne može da kontroliše svoja osećanja samo zato što postoji ovakva procedura. Ovo naravno pothranjuje razbojništvo i mafiju i ne služi sigurno odbrani nacionalnih granica.
Mogli bi opširno da govorimo i o socijalnim pravima koja su isto tako umanjena, ali je ovo iskreno govoreći proces koji je započet još dok je na snazi bio originalan tekst Zakona Turko-Napolitano i tu pre svega mislim na doseljenike koji su imali obične dozvole za boravak i koji zbog toga nisu imali pravo na socijalnu pomoć. Samo oni koji imaju boravišnu kartu uživaju ovo pravo i nije slučaju što se boravišne karte godinama ne izdaju uz objašnjenje da Vlade nije odštampala formulare. Poslednja vest je međutim da žene koje imaju boravišnu kartu ne mogu, posle dugog čekanja i strpljivosti, da dobiju dohodak za materinstvo, osima ako se ne radi o tzv.”evropskim” državljankama. Ovo je samo još jedan vid pothranjivanja diskriminacije.
Umanjeno trajanje dozvole za boravak
Druga posledica Zakona Bosi-Fini je suštinsko umanjivanje prosečnog trajanja dozvole za boravak što naravno nije pomoglo proređivanju “saobraćaja” u kvesturama. Šta više, samo je zakomplikovalo i stvorilo nepodnošljivu situaciju zato što je mehanizam, po kojem dozvola za boravak može da traje koliko i radni ugovor, faktički udvostručio vreme čekanja. A da i ne govorimo o poslednjem dodatnom odobrenju koje se odnosilo na 700 hiljada osoba koje su imale probleme samo zbog vremena čekanja. U Veneciji se na obnovu dozvole za boravak čeka 10 meseci.
Istina je da je Zakon Bosi-Fini pojasnio da u toku obnove dozvole za boravak postoji pravo (kako za radnika tako i za davaoca posla) da nastavi sa radnim odnosem, kao što postoji i pravo sklopiti novi radni ugovor. Ovo pravo međutim sa praktične tačke gledišta skoro da i ne važi zato što većina davalaca posla odgovara radnicima koji žele da rade da “…se vrate kada obnove dozvolu za boravak.” Oni jednostavno ne žele, što je s jedne strane i razumljivo, da investiraju vreme i novac u ove radnike i da rizikuju da možda posle mesec ili dva – kada osoba počinje da donosi zaradu – zbog neobnovljene dozvole za boravak moraju da otpuste radnika ili da šta više rizkuju da naprave prekršaj, a da toga nisu ni svesni zato što davaoc posla koji zapošljava radnika koji nije obnovio dozvolu za boravak čini prekrašaj.
Postoji dakle sistem koji pored primene iste norme pokazuje da u suštini odbija stranca, grčevito traga za razlikama i vodi ka diskriminaciji. Ove posledice snose čak i državljani zemalja koje će ući u EU. Od 1.maja nove zemlje članice bi mogle da uživaju slobodu kretanja iz radnih motiva, pa samim tim i slobodnog naseljavanja, ali zemlje koje već pripadaju EU mogu da prihvate jednu vrstu “odlaganja”, dakle “dva plus tri”, plus najviše dve godine čekanja kako bi sloboda kretanja postala operativna.
Koji je motiv ovog izbora? Zabraniti dolazak jeftine radne snage u zemlje koje se već nalaze u EU.
Naravno, ako bi ovo stvarno bio cilj, trebalo bi preduzeti drugačije mere. Rekao bih da bi trebalo preduzeti dijametralno obrnute mere zato što je poznato (a političare se prave da ne znaju) da bi svi državljani novih zemalja članica, pa i onih koje će u EU ući u budućnosti, već danas mogli da se pojave na granici Šengena – sa pasošom i ponekim evrom u džepu – i da je pređu. Slobodni su da se po Evropi kreću kao turisti, ali nisu slobodni da rade u regoli, a to je kao da se kaže da su primorani da rade “na crno”. Dakle, oni koji kažu da se želi “…izbeći ulazak jeftine radne snage…” možda žele baš suprotno zato što činjenice govore same. Ova potraga za razlikama i diskriminacijom sada nije plod pogrešnog izbora zakonodavne tehnike.
Evidentno je – a to pokazuje i praksa – da se mašina naših adminsitracija ogleda u kulturi koja se na žalost odnosi na sve sektore našeg društva. I sami sindikati imaju ozbiljne probleme sa uspostavljanjem odnosa između Italijana i radnika stranaca; sindikati gledaju da uspostave ove veze jer je to njihov zadatak, ali problemi postoje i to posebno sa najnižim društvenim slojem. Problem nije dakle toliko zaposliti ekperte za pravo i zakonodavnu tehniku. Pravi problem je nešto drugo: velika i teška kulturna bitka u kojoj pravo na glasanje predstavlja osnovni element.